Sergej Rahmanjinov

Sergej Rahmanjinov smatra se za jednog od najvećih pijanista 20. veka i ubraja se među poslednje velike predstavnike ruskog romantizma. Rođen je 1873. godine u Novgorodu u aristokratskoj porodici koja je bila naklonjena muzici, te je već sa četiri godine dobio prve poduke u sviranju na klaviru od majke. Nakon što je neko vreme proveo studirajući na konzervatorijumu u Sankt Peterburgu, gde se preselio s porodicom, Sergej je po preporuci svog rođaka Aleksandra Zilotija, vrsnog pijaniste koji je učio i kod čuvenog Franca Lista, upisao Moskovski konzervatorijum u klasi Nikolaja Zvereva. Tokom studija u Moskvi, Rahmanjinov je živeo u kući svog profesora koji je bio poznat po strogoći i zahtevima za disciplinom i radom. Tako su svi učenici Nikolaja Zvereva, među kojima je bio i Aleksandar Skrjabin, svakog dana osim nedelje vežbali po nekoliko sati, a vannastavne aktivnosti podrazumevale su redovne odlaske na koncerte i operske odnosno dramske predstave. U popodnevnim i večernjim satima, obično nedeljom, profesor Zverev je priređivao koncerte svojih učenika, na koje je pozivao značajne ličnosti iz moskovskih intelektualnih krugova, poput Čajkovskog, Tanjejeva, Arenskog, Rubinštajna i Zilotija. 

Neretko se dešava da kompozitori već na početku karijere, kao mladi stvaraoci, napišu svoja remek-dela, nekad jedno ili više njih. Takav je slučaj sa čuvenim Prelidom op. 3 br. 2 u cis-mollu Sergeja Rahmanjinova. Ovo malo klavirsko remek-delo komponovano je 1892. godine kada je Rahmanjinov diplomirao kompoziciju sa svojom jednočinkom „Aleko“. Tada je sa svega 19 godina uspešno okončao studije dobivši prestižnu Veliku zlatnu medalju i napisao svoje prvo majstorsko ostvarenje u kojem čujemo imitaciju grandioznog zvuka zvona ruskih pravoslavnih crkava putem snažnih akordskih sklopova koji čine osnovu klavirskog pisma ove minijature. Ovo delo je postalo toliko popularno da je publika na kompozitorovim turnejama uvek tražila da umetnik svira baš taj prelid, mada je njemu to sasvim opravdano postalo mrsko, te je nerado svirao tu kompoziciju, a nekad je čak i odbijao da je svira. 

Nakon uspešnog početka karijere Rahmanjinov je proživeo snažnu stvaralačku krizu nakon što je njegova Prva simfonija doživela neuspeh 1897. godine. Period teške depresije koji je trajao nekoliko godina prevazišao je uz pomoć psihologa Nikolaja Dala, kojem je posvetio svoj čuveni Drugi klavirski koncert komponovan 1901. godine. Iako mu je prva koncertna turneja po Americi 1909. godine, tokom koje je predstavio svoj Treći klavirski koncert, prošla veoma zapaženo i uz primamljive poslovne ponude, poput mesta dirigenta Bostonskog simfonijskog orkestra, Rahmanjinov se ipak vratio u rodnu zemlju i nastavio da izgrađuje svoju reputaciju kao kompozitor i pijanista. 

Kada je izbila Oktobarska revolucija 1917. godine, Rahmanjinov je poput mnogih ruskih intelektualaca i umetnika bio primoran da sa porodicom napusti domovinu. Najpre je proveo godinu dana u Oslu gde je nastupao kao pijanista, a potom je novembra 1918. otišao u Ameriku i tamo ostao do smrti 1943. godine. Zanimljivo je to da je tek tada, u umetnikovim zrelim godinama, počela njegova karijera koncertnog pijaniste. S obzirom da je morao da izdržava ženu i dve ćerke, Rahmanjinov je bio primoran da se okrene reproduktivnoj delatnosti, jer nije bio siguran da ćemo komponovanje i dirigovanje doneti dovoljno finansijskih sredstava. Tokom studija muzike više su ga interesovale poslednje dve spomenute discipline, dok je kao pijanista nastupao samo kako bi predstavio svoja dela. Međutim, kada je odlučio da postane putujući virtuoz na klaviru morao je ozbiljno da radi na proširenju repertoara. Dobro procenivši potrebe američke publike, Rahmanjinov je osim sopstvenih dela izvodio i kompozicije klasičnog repertoara, kao i tada toliko popularne transkripcije poznatih komada drugih kompozitora. Ta praksa poticala je iz tradicije velikih pijanističkih virtuoza 19. veka, počev od Lista, koji su svoju manuelnu spretnost prikazivali upravo putem takvim složenih obrada poznatih dela drugih autora. Tako je nastala, recimo, njegova obrada poznate kompozicije Frica Krajslera Liebesleid.

Naporan život koncertnog pijaniste uslovio je znatno opadanje Rahmanjinovljeve kompozitorske delatnosti, koja je tokom drugog perioda života provedenog u Americi iznedrila svega šest kompozicija. Nekoliko njegovih najznačajnijih dela, poput Varijacija na Paganinijevu temu, Simfonijskih igara i Treće simfonije, nastalo je tokom kompozitorovog boravka u vili na Lucernskom jezeru u Švajcarskoj, gde je tridesetih godina prošlog veka provodio letnje mesece. S obzirom da je bio izvanredan pijanista precizne tehnike, snažnog tona i izuzetne pevnosti, njegov kompozitorski opus pretežno sačinjavaju dela namenjena ovom instrumentu, toliko popularnom u romantičarsko doba. Osim klavirskih ostvarenja koja i danas predstavljaju stožere klasičnog repertoara, Rahmanjinov je komponovao i vokalnu, horsku, kamernu, simfonijsku i opersku muziku. Nakon prvih kompozitorskih koraka pod uticajem svojih savremenika poput Čajkovskog i Rimskog-Korsakova, Sergej Rahmanjinov je razvio sopstveni, veoma prepoznatljivi stil kojeg odlikuje naglašeni lirizam, izrazita širina kazivanja toliko tipična za ruske stvaraoce, kao i bogata i specifična tonska paleta orkestarskih boja. 

Osim specifičnog kompozitorskog stila koji se uvek nepogrešivo prepoznaje, njegove interpretatorske sposobnosti ostale su upamćene u istoriji pijanizma takođe kao one koje se vezuju samo uz njegovo ime. Harold Šonberg u svojoj knjizi „Veliki pijanisti“ ističe da Rahmanjinovljevo sviranje nikad nije bilo instinktivno, jer je ovaj umetnik proučavao dela i kao pijanista i kao kompozitor, te da je uvek težio da u svakoj kompoziciji pronađe osnovnu muzičku, emocionalnu i formalnu strukturu. Rahmanjinov je tu kulminacionu tačku svakog dela nazivao poenta i smatrao je neophodnim da se muzički tok oko tog vrhunca, koji se može naći na sredini ili na kraju kompozicije, mora adekvatno artikulisati. Još jedna odlika koja čini njegovu muziku toliko voljenom jeste taj izraziti pevni kvalitet melodike, što se u njegovom kompozitorskom izrazu javlja kao logičan produžetak sopstvene ljubavi prema lepom pevanju. Setimo se da je kao učenik Zvereva redovno pratio moskovsku opersku scenu, te da mu je jedan od prijatelja bio i čuveni ruski bas Fjodor Šaljapin. Napisao je više od osamdeset solo pesama, a jedna od najpopularnijih je Vokaliza, koja je zbog svoje popularnosti doživela mnogobrojne obrade i aranžmane.