Solo pesma u Italiji

Osim što su pisali operska dela, najistaknutiji italijanski kompozitori 19. veka – Rosini, Doniceti, Belini i Verdi – bili su posvećeni i pisanju solo pesama. Nazivali su ih romanze da camera, koje se u modernim izdanjima zovu composizioni da camera. Namenjene amaterskim pevačima, ove pesme su komponovane za potrebe zabave tokom muzičkih večeri u privatnim domovima, slično ranim francuskim melodi koje su imale istu namenu u pariskim salonima. Većina ovih pesama zadržava operske elemente i mogu se nazvati minijaturnim arijama. Imaju gipke i graciozne melodije, pa čak i kadence i ukrase. Slično su pisali i kasniji kompozitori, poput Luiđija Dence, Pjetra Tostija, Luiđija Arditija, Franka Alfana i Stefana Donaudija, koji su komponovali pesme da budu popularne i vokalno atraktivne. Te kompozicije su redovno na svojim resitalima pevali poznati pevači poput Neli Melbe, Klaudije Mucio i Enrika Karuza. Početkom 20. veka pojavili su se kompozitori koji su inspiraciju potražili u prošlosti, spajajući to sa modernim pristupom komponovanju pesama. Bili su to Otorino Respigi, Alfredo Kazela, Ildebrando Piceti, Frančesko Malipjero, Mario Kastelnuovo-Tedesko i Luiđi Dalapikola.

 

Vinčenco Belini

Tokom svog kratkog stvaralačkog veka, Belini je napisao gotovo tuce opera, ali je isto tako pisao i pesme u kojima je pokazao koliko je majstorski vladao osmišljavanjem izražajne kantilene. Njegovo vokalno pismo pokazuje da postoji bliska veza između muzike i teksta. Iako su njegove pesme poznate po predivnim belkanto melodijama, što naglašava lepotu glasa, muzika ipak precizno prati prozodiju teksta. Belinijeve pesme nose naziv ariette (male arije), manjeg su obima u odnosu na operske, ali nisu ništa manje zahtevne. Najpoznatije pesme nalaze se u zbirci Sei ariette, koje su objavljene 1829. godine.

U delikatnoj pesmi Vaga luna, che in argenti, koja po stilu najavljuje čuvenu ariju Casta diva, pesnik preklinje srebrni mesec da prenese njegovoj dragoj izjavu ljubavi. Pasionirano lirski intonirana melodika čuje se u pesmi Ma rendi pur contento, koja je pisana na tekst Pjetra Metastazija, poznatog operskog libretiste. Široko raspevane fraze, pune elegantnih ukrasa, krase pesmu Almen se non poss'io. Emotivno obraćanje nežnoj nimfi ljubavi, koje poevač treba da izvodi imajući u vidu oznaku Allegro agitato, pronalazi se u pesmi Malinconia, ninfa gentile.         

Đoakino Rosini 

 

         Uživanje mora biti osnova i cilj ove umetnosti. Jednostavna melodija – jasan ritam!

Većina Rosinijevih pesama nastala je nakon što je kompozitor završio svoju karijeru kao operski kompozitor. Neke od njegovih najboljih pesama pronalaze se u zbirkama Soirées musicales i Péchés de vieillesse. Mnoge pesme je napisao za potrebe sopstvenog uživanja, za izvođenje na njegovim privatnim zabavama u vili u Pasiju ili na zahtev pevača. U tim kompozicijama prepoznaje se Rosinijeva sklonost ka lepim melodijama, a u mnogima se pratnja svodi na različite varijante jednostavnih razlaganja akorada. Rosini je svoja redovna sedmična okupljanja kolega i prijatelja nazivao muzičkim večerima, pa je za te potrebe i pisao muziku. 

Pesma La pastorella delle Alpi pisana je u duhu alpskog valcera, u kojoj Rosini koristi vokalnu akrobatiku i kolorature. Verovatno najpoznatija klasična italijanska tarantela, koja zahteva spretnu i brzu dokciju od pevača, pronalazi se u pesmi La danza. U ciklusu La regata veneziana sabrane su tri pesme u kojima se prikazuju venecijanske trke čamcima iz vizure posmatrača. Ancoleta stoji na obalama Velikog kanala i navija za svog ljubavnika gondolijera koji učestvuje u regati.  Pesme predstavljaju komentar Ancolete na tok trke, kao i njeno emotivno stanje. Prva pesma Anzoleta avanti la regata ima ljupku, gracioznu melodijsku liniju, druga Anzoleta co passa la regata sastoji se od kratkih melodijskih fragmenata, što oslikava njeno uzbuđenje tokom trke koju posmatra, a treća pesma Anzoleta dopo la regata opisuje ushićenje ljubavnog para nakon što je Momolo pobedio u regati. Na tekst Pjetra Metastazija Rosini piše još jednu svoju poznatu pesmu Il rimprovero (Mi lagnerò tacendo), koja postoji u nekoliko verzija. 

Gaetano Doniceti

Ukoliko želiš da znaš da li je neko muzičko delo dobro, odsviraj melodiju bez pratnje.

Doniceti je ostavio više od 250 kompozicija u žanru solo pesme, a posebno se izdvajaju tri pesme. Poput mnogih drugih kompozitora, kao što su Mocart, Hajdn, Šubert, Betoven, Rosini ili Belini, i Doniceti je pisao muziku na Metastazijeve stihove. To je slučaj s pesmom Ah! rammenta, o bella Irene, koja podseća na minijaturnu ariju. Melodika je lirski izvajana po uzoru na najbolju italijansku belkanto tradiciju. Forma podseća na oblik arije poznat kao cavatina-cabaletta, pošto ima uvodni Larghetto nakon kojeg sledi drugi odsek označen sa Allegretto. Čak i kada je pisao pesme Doniceti nije mogao da se ne okrene operskoj sceni, a klavirska pratnja je mnogo zanimljivija nego obično. Doniceti je objavio zbirku od šest pesama pod nazivom Nuit d’été à Pausilippe 1836. godine. Pozilipo je slikovito predgrađe Napulja, smešten na vulkanskom grebenu koji gleda na severni deo napuljskog zaliva. Tamo se nalaze mnogi ostaci iz rimskog doba. U pesmi Il barcaiolo imamo tri strofe u kojima se opisuje mirno more po kojem plove ljubavnici. Ukoliko se pojavi snažna oluja, oni bi rado stradali zajedno. U prvoj strofi čuje se nežan ritam barkarole, a raspevani melizmi dovode nas u drugi odsek. Kako se približava zamišljena oluja, muzička faktura se zgušnjava, oktave u tremolu u klavirskoj deonici prate deklamatorne, dramske vokalne fraze. Pesma se završava ljupkim uvodnim materijalom, sada ukrašenim ornamentima. Me voglio fà na casa je jedna od pesama koje je Doniceti pisao na napuljskom dijalektu. Mladi momak peva o svojoj želji da sagradi kuću sačinjenu od paunovog perja i dragog kamenja, okruženu morem. Pesma ima tri kratke strofe i svaka ima refren tra la la.

Đuzepe Verdi

Iako je daleko poznatiji kao operski kompozitor, prvo objavljeno Verdijevo delo bila je zbirka od šest pesama 1838. godine. Stil ovih pesama bi se teško mogao opisati kao pravi „verdijevski“, već se prepoznaju muzičke karakteristike slične Beliniju ili Donicetiju. Iako u tom trenutku nije savladao tehničko majstorstvo ili bogat muzički jezik karakterističan za svoje zrele kompozicije, ipak se i u tim ranim pesmama prepoznaje taj snažan dramski osećaj. 

Perduta ho la pace je italijanska verzija pesme Grečen za vretenom, prevod Margaretinog lamenta iz Geteovog „Fausta“ koji je uradio kompozitorov prijatelj Luiđi Balestri. Pesma se nalazi u albumu od šest kompozicija (Sei romanze), koje su objavljene 1838. godine, kada je Verdi imao svega 25 godina. Ovde je očigledan Verdijev operski pristup u pisanju pesme. Odsek koji se sastoji od vokalnih fraza od po osam taktova, počinjući tekstom 'Perduta ho la pace', vraća se svaki put nakon kontrastirajućih odseka, što razvija Margaretino emotivno stanje. Taj odsek koji se ponavlja je snažno podcrtan nepromenljivim akordskim figurama u klaviru. Jaki ritmovi se takođe pronalaze u vokalnoj deonici, svaki nov odsek dobija na sve većoj širini melodijskog opsega, a povećava se i aktivnost u klavirskoj pratnji, koja razmenjuje misli sa deonicom pevača, dok se ne dostigne vrhunac kada se izvođač priseća pogleda, dodira i poljupca svog ljubavnika. Deh pietoso, oh addolorata predstavlja još jedan prevod iz Geteovog „Fausta“ i svojevrsna je dopuna prethodnoj pesmi. Ovde se Margareta moli Bogorodici da joj se smiluje i olakša njeno osećanje krivice koje je preplavljuje. U ovim dvema pesmama Verdi postavlja osnove za svoje buduće operske heroine, koje će izražavati svoja najdublja osećanja na strastveni način. U obema kompozicijama pronalaze se tipične verdijevske melodije, ritmovi i pristup rečima. U deonici pevača prepoznaje se omiljena Verdija tehnika: kratak punktirani predtakt (ili uzmah) pred dužu visoku notu. Verdijev drugi album od šest pesama, objavljen 1845. godine, sastoji se u celini od kompozicija na tekstove savremenih italijanskih pesnika. Posebno se izdvaja pesma Lo spazzacamino. Ona govori o malom odžačaru koji veselo reklamira svoje usluge. Svaka od tri strofe počinje njegovim uzvikom bez pratnje 'Lo spazzacamin!', a karakter pesme – jedne od Verdijevih najpopularnijih – podseća na lik Oskara iz opere „Bal pod maskama“.

 

Frančesko Paolo Tosti

 

Ovaj italijanski kompozitor rođen je 1846. godine u Ortoni. Muzičko obrazovanje sticao je u rodnom mestu i na Konzervatorijumu u Napulju, gde mu je profesor bio Saverio Merkadante. Zdravstveni problemi su mu prekinuli studije, te se vraća u Ortonu. Osim toga imao je finansijske poteškoće, sve dok u Rimu nije sreo pijanistu i kompozitora Đovanija Zgambatija, koji mu postaje pokrovitelj. Kada je mladog Tostija na jednom koncertu čula Margerita od Savoje, buduća italijanska kraljica, angažovala ga je kao profesora pevanja, a kasnije ga postavila i za kustosa muzičke arhive pri dvoru. Godine 1875. odlazi u London i uz pomoć uticajnih prijatelja uspeva da se predstavi pripadnicima visokog društva. Bio je rado viđen gost u salonima, a 1880. godine postaje učitelj pevanja kraljevskoj porodici. Četiri godine kasnije postaje profesor na Kraljevskoj muzičkoj akademiji. Poslednje tri godine života proveo je u Italiji, a umro je u Rimu 1916. godine.

Tostija pamte kao kompozitora laganih, izražajnih pesama pevljivih melodija i nežne senitmentalnosti. Napisao je na stotine pesama, znao je da napiše graciozne pesme koje su isticale glas, bile su odmah dobro prihvaćene, te su se nalazile na repertoaru mnogih operskih zvezda tog vremena. Poznati pevači, poput Neli Melbe ili Enrika Karuza, izvodili su njegove pesme na koncertima i time pomagali da se kompozitorova dela popularizuju među publikom. Tosti je komponovao više od 350 pesama na italijanskom, engleskom i francuskom jeziku, kao i na napuljskom dijalektu. Odlično je poznavao vokalnu tehniku, bio je uspešan pevač (lirski tenor) i pijanista. Ako želite da čujete Tostijeve pesme, preporuka je da to budu Marechiare, A vucchella, La serenata, Malìa, Ideale i L'alba separa dalla luce l'ombra.

Otorino Respigi

Respigi je komponovao više od šezdeset pesama, a većina je nastala u periodu od 1906. do 1933. godine. Njegova naklonost prema glasu navela ga je da napiše mnoge efektna i privlačna vokalna dela. Osim pesama za glas i klavir, Respigi je pisao i kamerna vokalna dela i veće horske kompozicije. Respigijeve pesme su ispunjene toplim osećanjima, a u većini dela preovlađuje mir i spokoj. U Rusiju je otišao 1900. godine i tamo je svirao prvu violu u Carskom operskom orkestru u Peterburgu. Studirao je sa Korsakovim i njegov uticaj se prepoznaje u Respigijevim orkestarskim delima, punim kolorita i bogatog harmonskog jezika. Iako su njegove opere primljene dobro od strane kritike, nisu postale deo standardnog repertoara. Godine 1913. postao je predavač na rimskom Liceo di Santa Cecilia (kasnije je to konzervatorijum), a 1924. godine postaje direktor te ustanove. Nakon što je dao ostavku 1929. godine, predavao je  kompoziciju i posvetio se dirigovanju i komponovanju, a imao je i dve turneje po Americi kao pijanista i dirigent.

Respigijeva naklonost prema starim italijanskim formama prepoznaje se u nazivima nekih njegovih ciklusa pesama – Cinque canti alla antica ili Arie antica. U njegovim pesmama glas je tretiran kao instrument, vokalna linija je uronjena u fakturu pratnje kako bi se uhvatila suština pesme. Respigijeve pesme odlikuje prigušen lirizam, elegancija, ali ponekad im nedostaje ritmičke snage. Pesme su objavljene u grupama, ali nisu povezane kao u ciklusu. Pesma Nebbie napisana je 1906. godine. Nezaustavljiva uzlazna vokalna linija podržava dramski intenzitet tokom čitave pesme i muzički ilustruje melanholičan tekst, u kojem se opisuju izmaglice nad vresištima koje preleću crni gavrani i lutaju očajne duše. Vokalne fraze su uronjene u kompletnu fakturu kompozicije, čime ostavljaju utisak velike dužine i efekat udaljenog, transparentnog zvuka. Klavirska pratnja je akordskog karaktera i ima gustu fakturu. Notte iz 1905. godine predstavlja lep primer Respigijevog zrelog stila. Noć koja se približava opisana je u pesmi eterične atmosfere, sa držanim legato frazama u visokom registru. Ovde se prepoznaje impresionistički pristup kompozitora. Poetske slike uključuju fantastičnu baštu sa mirisnim ružama, melanholičnim mrakom i laganom rosom na cveću.

Stefano Donaudi rođen je 1879. godine u Palermu. Nakon studija muzike na tamošnjem konzervatorijumu, razvijao je karijeru kao profesor pevanja, korepetitor i kompozitor. Pisao je pretežno pesme i opere, ali se u njegovom opusu pronalaze i drugi žanrovi. Najpoznatiji je po dvema zbirkama Arie di stile antico u kojima je sabrano 36 pesama. Objavio ih je milanski izdavač Rikordi 1918. i 1922. godine. Ove ljupke pesme oslanjaju se na belkanto stil i sadrže lepe kantabilne melodije. One su godinama služile pedagozima i učenicima pevanja kao materijal za učenje italijanskog repertoara i pružile odličnu dopunu za standardni repertoar italijanskih pesama iz 17. i 18. veka. Prilikom komponovanja svojih pesama Donaudi se oslanjao na različite stare žanrove poput arija, arijeta, balatela, kancona, kanconeta, frotola, madrigala ili vilanela. 

 

O del mio amato ben jedna je od Donaudijevih najizvođenijih pesama, a u podnaslovu stoji naziv arija. Ima strofičnu formu, a tekst predstavlja pasionirani lament zbog izgubljene ljubavi. Vokalna deonica je zamišljena kao divna kantabilna melodija koja zahteva odličan legato od pevača. Četvorotaktni klavirski uvod se ponavlja između strofa. Klavirska deonica počinje tiho, podržavajući široku lirsku vokalnu frazu, potom dobija na malo snažnijem pasioniranom izrazu i nešto gušćoj fakturi kako strofa odmiče. S obzirom na to da tekst kancone Freschi luoghi, prati aulenti govori o proleću i prirodi, karakter kompozicije je lakši i svežiji. Početna vokalna fraza izranja iz delikatne klavirske introdukcije. Naredne fraze su oblikovane sekventno i uz graciozne lirske fragmente koji se penju do najvišeg tona, da bi se potom vratile sekventno naniže. Pesma ima dve strofe koje se ponavljaju bez promena, te je forma strofična.

Ildebrando Piceti

Melodija je emocija prevedena u muzički zvuk. Dok god se peva iskreno, nije potrebna razvijena vokalna linija kao prevod osećanja.

Uz Otorina Respigija, Frančeska Malipjera i Alfreda Kazelu, italijanski kompozitor, muzikolog i pedagog Ildebrando Piceti pripada takozvanoj generaciji rođenoj 1880. godine. Oni su bili među prvim italijanskim kompozitorima koji nisu pisali prevashodno opere. Bilo je i drugih stvaralaca koji su komponovali druge žanrove, poput Antonija Skontrina ili Đuzepea Martučija, ali sa navedenom generacijom sve se jače afirmišu i drugi žanrovi muzike. Picetijev otac Odoardo bio je pijanista i prvi nastavnik muzike svom sinu, koji je u mladosti pokazao talenat za pisanje pozorišnih predstava. Međutim, ipak se odlučio za muzičku karijeru, pa je studirao kompoziciju na Konzervatorijumu u Parmi. Iz tog perioda potiče Picetijeva doživotna ljubav prema staroj italijanskoj muzici. Predavao je kompoziciju na Konzervatorijumu u Parmi, kao i harmoniju i kontrapunkt na Muzičkom institutu u Firenci. Nasledio je Respigija kao profesor kompozicije 1936. na Akademiji Santa Čečilija u Rimu.

Komponovao je oko 45 pesama, uključujući i nekoliko vokaliza, u periodu od 1902. do 1960. godine. Najpoznatije su njegove opere, koje su premijerno izvođene u Milanskoj Skali i drugim značajnim italijanskim operskim kućama. Tokom svoje kompozitorske karijere, Piceti je ostao u suštini veran muzici prošlosti kao osnovi za svoja dela, ne osvrćući se na muzičke pristupe koji su bili u to vreme prisutni. Piceti je pokazao posebnu osetljivost prilikom pisanja muzike na italijanske stihove. Koristio je tekstove savremenih i renesanasnih pesnika, kao i tekstove iz antičke Grčke i biblijske tekstove. U svojim pesama Piceti kombinuje arhaične uticaje s nešto modernijim elementima. Mnoge njegove pesme su ujedinjene jednom frazom koja se ponavlja i predstavlja početnu tačku za formalnu strukturu kompozicije.

I pastori je prva pesma iz ciklusa Cinque liriche, najpoznatija je Picetijeva pesma, nazvana je lirica, pisana na tekst Gabrijelea d'Anuncija, kompozitorovog bliskog prijatelja. Pastoralnog je karaktera i ima slobodno oblikovane vokalne fraze koje ostavljaju utisak slobodnog metra bez taktova. U pitanju je prokomponovana forma koja se sastoji od nekoliko odseka, od kojih svaki ima svoju određenu fakturu i prepoznatljiv motiv. Vokalno pismo je očigledno nastalo pod uticajem Picetijevog interesovanja za ranu muziku

Quel rosignuol che sì soave piagne je druga iz zbirke od tri na tekstove Petrarkinih soneta. Pesma počinje slavujevom pesmom – u deonici klavira se pojavljuje motiv silazne sekunde koji se potom razvija u triler, da bi se potom ponovo vratio na početni motiv. Prva vokalna fraza preuzima taj mali motiv silazne sekunde koji postaje sastavni deo materijala u pesmi, posebno kada se javlja potreba da se naglase određene reči u tekstu. Prigušena atmosfera preovladava u ovoj minijaturi, te Piceti zahteva da se tokom čitave pesme koristi mekan pedal. U vokalnoj deonici postoji nekakva rečitativna spontanost, a u pratnji se prepoznaju figure koje imitiraju pticu.

Mario Kastelnuovo-Tedesko

Ovaj italijanski kompozitor je bio poznat kao umetnik delikatno rafiniranog stila i plodan majstor koji je stilski naginjao neoklasicizmu. Između dva rata radio je kao slobodan umetnik – kompozitor i pijanista, a kako je bio Jevrejin preselio se u Kaliforniju 1939. godine. Tamo je u Los Anđelesu postao profesor kompozicije na konzervatorijumu. Tokom četrdesetih i pedesetih godina, često pod pseudonimom, pisao je filmsku muziku. Bio je plodan stvaralac u svakom pogledu – pisao je opere, oratorijume, balete, orkestarska dela, kamerne kompozicije, filmsku muziku i pesme. Njegovo špansko poreklo mu je omogućilo da piše muziku na španske teme, a u nekim delima je spajao glas i gitaru. Prepozanje se neverovatna raznovrsnoost, ali i podjednako visok kvalitet u njegovim pesmama. Posebno je bio naklonjen Šekspiru, ali je pisao i na stihove Litona, Bajrona, Šelija i drugih pesnika – ukupno više od sedamdeset pesama na italijanskom, nemačkom, engleskom i francuskom jeziku.

Tekst Šekspirove pesme Springtime je inspirisao mnoge umetnike da na njih napišu muziku. Tedeskovo muzičko rešenje donosi radosnu posvetu proleću, pa se u klavirskoj deonici čuju zvuci ptičje pesme, vesnika proleća. Pesma je po formi strofična, živahnog tempa i zahteva laku dikciju pevača.