Iako smo primetili da je Mokranjac još od Šeste rukoveti svodio broj upotrebljenih pesama na četiri ili pet, majstorski ih obrađujući i uklapajući u slivenu formu, mora se istaći da se u kompozicijama o kojima će u ovom članku biti reči primećuje izvesno kvalitativno opadanje u domenu smislenijeg povezivanja pesama. Naime, makro forma ovih horskih spletova više naginje rapsodičnosti nego organskoj povezanosti materijala. Čak možemo reći da odsustvuje i ona odlika koja je izdvojila Mokranjčeve rukoveti od ranijih smeša, kitica ili spletova narodnih melodija – u pitanju je taj princip tesnog međusobnog povezivanja pesama zahvaljujući kojem se celina kompozicije može u potpunosti doživeti i vrednovati samo ukoliko se ona sagledava u celini. U takvim rukovetima teško je izdvojiti jednu ili više pesama – koliko puta smo samo osetili dramatičnost jedne pesme zahvaljujući tome što je ona bila okružena melodijama sasvim suprotnog karaktera ili kako je samo Mokranjac uspevao da nekoliko različitih pesama tako spretno nadoveže jednu na drugu da nam se čini kao da se radi o jednoj kompoziciji anonimnog narodnog stvaraoca. Međutim, ukoliko ne možemo reći da je celina ovih ostvarenja na prethodno postavljenom visokom nivou, ipak ne možemo uskratiti vrednost odabranim narodnim pesmama, koje se i dalje ističu po svojoj raznovrsnosti i lepoti.
Mokranjčeva Dvanaesta rukovet zasniva se na materijalu koji je još 1896. prikupljen kada je kompozitor boravio u Prištini, a komponovana je 1906. godine. Po sadržaju pet odabranih pesmama, ova kompozicija je pretežno intimnog i lirskog karaktera. Prva pesma Deka si bila poseduje gracioznost menueta, puna je topline i vedrog raspoloženja. U drugoj pesmi Aman šetnala si četvoroglasni muški hor sudržano izražava strast koja izvire iz stihova narodne pesme, a potom sledi jednostavno harmonizovana i ritmički pregnantna treća pesma Da l` nemam, u kojoj Mokranjac ponovo pribegava maloj stvaralačkoj intervenciji. Završni stav ove rukoveti Sedi moma ima ulogu veselog finala i krakter nekakvog razigranog kola.
Oslanjajući se na konstataciju Koste Manojlovića o meraklijskom karakteru ove horske rapsodije, Petar Konjović smatra da bi se taj pridev mogao primeniti na njenu drugu i treću pesmu. Dok je do sada muški deo ansambla izdvajan iz ukupnog horskog zvuka samo povremeno kada je to tražio tekst, u pesmi Aman šetnala si suzdržani izlivi strasti u celini su povereni upravo tenorima, baritonima i basovima. Podeljeni u četiri glasa, oni veoma suptilno donose sliku očaranosti momka lepom devojkom Janom. Ta pritajena čulnost ograničena je na veoma diskretan muzički izraz u tihoj dinamici, oznaka Andantino rubato ukazuje na slobodniji način izvođenja, gotovo u stilu rečitativa dakle muzički stilizovanog govora, a horski slog je strogo homofonog karaktera. Ljubavna žudnja oseća se nešto intenzivnije na tekst `Dušo Jano, tugo moja`, gde je kompozitor dozvolio nešto glasniju dinamiku i pokretljiviji tempo, ohrabrujući pevače da u skladu sa oznakom animato con molto espressione u određenim trenucima otpevaju i izrazitiji krešendo koji prati uzlaznu melodijsku putanju.
Ljubavna tematika pronalazi se i u narednoj, trećoj pesmi Da l` nemam. Ukoliko smo u prethodnoj slušali kako muški hor dočarava čežnju jednog momka prema devojci, u sledećoj pesmi čujemo devojku koja se žali svojoj svekrvi, govoreći joj u upečatljivom refrenu: `Po kafanama pije, po ulici spava, nikad nije kod kuće!`. I u ovoj pesmi imamo strogo homofoni horski slog i dosledno ponavljanje melodije za svaku strofu, što je do sada ipak bila ređa pojava u Mokranjčevim rukovetima, ali za razliku od slobodnog rubata prethodne, ovde nas pregnantnost ritmike primorava na preciznost u izvođenju. Ono po čemu se ova pesma izdvaja jeste refren koji se dva puta peva nakon svake strofe. Njegova melodija ne čini sastavni deo izvorne narodne pesme, već je u pitanju još jedna zanimljiva Mokranjčeva kreacija. Dakle, to su pesme koje su prema Konjovićevom mišljenju ovoj rukoveti podarile meraklijski prizvuk.
Iz partiture ove kompozicije izdvajaju se i naredne dve pesme – Cveće cafnalo i Sedi moma. Prvu navedenu pesmu, jedan od najčistijih bisera u Mokranjčevom opusu, krasi izuzetna melodijska lepota. Njena posebnost krije se i u mešovitom taktu 5/4 u kom je napisana, potom u njenoj pripadnosti modalnom sistemu koji se razlikuje od durskih i molskih lestvica, karakterističnih za umetničku muziku. Prva pojava ove melodije nalazi se u visokom registru soprana, da bi je potom na isti način samo za oktavu niže otpevali tenori, čime je Mokranjac postigao utisak eteričnosti i lakoće. U skladu s tim, poželjno je da te deonice pevaju upravo lakši, lirski glasovi, kako se ne bi narušila nežnost melodije. Takav kompozitorski potez – izdvajanje soprana i tenora iz ansambla – naročito se dopao Konjoviću, koji je upravo u takvoj svojevrsnoj dematerijalizaciji izvorne melodije prepoznao majstorsku ruku svog prethodnika. Iako zatim Mokranjac ipak spušta tu eteričnost u gušći horski zvuk, kao da ga sa nebeskih visina vraća u realni svet, lepotu pesme čuva taj njen nežni motiv i modalna harmonska sazvučja, koja joj pružaju prizvuk arhaičnosti. Na ovako suptilnu pesmu nadovezuje se nešto sasvim drugo, što možda potvrđuje Konjovićevu konstataciju o slabijem stilskom jedinstvu ove horske kompozicije. Pesma Sedi moma ima karakter nekakvog lakog i bezbrižnog kola, te u ovom ciklusu igra ulogu svojevrsnog veselog finala, što bi sasvim sigurno došlo više do izražaja u drugačijem okruženju. Veoma jednostavna melodija naizmenično se poverava sopranima i tenorima, a jedinu izrazitiju zanimljivost predstavlja šire raspevana kontrapunktska linija soprana u trenucima kada tenori pevaju glavnu melodiju.
***
Nakon što je za potrebe nekolikih rukoveti Mokranjac birao građu iz različitih krajeva, iz Crne Gore, sa Kosova, iz Stare Srbije ili iz okoline Ohrida, u Trinaestoj rukoveti ponovo se vraća pesmama iz svoje uže domovine. Četiri izabrane pesme ove horske kompozicije, napisane 1907. godine, odražavaju veoma suprotna raspoloženja, a raspored njihovog tempa asocira nas na formu barokne sonate, koja je imala četiri stava poređana po principu lagan-brz-lagan-brz. Tako su i ovde prva i treća pesma laganog, a druga i četvrta bržeg tempa. Bez obzira na još upadljiviju raznorodnost materijala i njihovu slabiju međusobnu povezanost u odnosu na prethodnu rukovet, čini nam se da je Mokranjac ovde ponovo primenio nešto širu i interesantniju razradu. Prva pesma Devojka junaku prsten povraćala prožeta je teškom ozbiljnošću i sumornom rezignacijom, ima gotovo karakter posmrtnog marša. Zatim sledi potpuni kontrast u nehajno veseloj drugoj pesmi Oj ubava mala momo, koja je dakako sama po sebi veoma ukusno obrađena, na sličan način kao i mnoge druge duhovite pesme koje smo do sada slušali u Mokranjčevim rukovetima. Nakon toga vraćamo se na široku raspevanost u trećoj pesmi Slavuj pile, koja po svojim odlikama više odgovara prvoj pesmi, ali donosi vedrije i toplije boje, jednu intimnu, lirsku atmosferu, bez tragičnih akcenata. Poslednji stav Krce, krce, nova kola po karakteru odgovara drugoj pesmi, jer je i ona osmišljena kao duhovita horska igra, koju je Mokranjac inače veoma dobro umeo zvučno da predstavi.
Složićemo se sa opisom našeg muzičkog pisca Petra Bingulca da se u ovoj Mokranjčevoj kompoziciji čuje atmosfera koja se kreće od tuge do ljubavne idile, od raspevane pesme do šaljive poskočice. Bez obzira na tako izrazitu šarenolikost stilizovanog muzičkog materijala, koja se dodatno naglašava primenom velikih kontrasta, ne možemo da ne primetimo izrazitu ekspresivnost prve, toplu kantabilnost treće ili šaljivi karakter druge i četvrte pesme.
S obzirom na izrazitu serioznost i duboku tragiku prve pesme, u kojoj su već sami stihovi veoma upečatljivi, kao na primer sledeći: `Gde bosiljak sejem, tu mi pelen niče...Tobom će se moji svati zakititi, kad me stanu, mladu, do groba nositi.`, ne čudi nas što je Mokranjac izabrao tmurno obojeni tonalitet b-molla, kao što je to nekoliko godina kasnije uradio Hristić u svom Opelu ili pak svojevremeno Šopen u čuvenom posmrnom maršu iz svoje klavirske sonate. S malim izuzetkom povremenog samostalnijeg vođenja određenih glasova, ceo prvi stav je osmišljen u homofonom horskom slogu, u kojem se oko glavne melodijske linije, kao bršljan oko bora, primećuje Konjović, obvijaju, dižu i spuštaju linije ostalih glasova, obrazujući sumorne akorde. Mokranjac ponovo pribegava upotrebi tihog pevanja u zvučnom definisanju pesama koje obiluju intenzivnim osećanjima, a na majstorski način su iskorišćene mogućnosti neposrednijeg izraza na nivou mikro dinamike. Primetimo samo kako česta mada ukusno dozirana pojačavanja i stišavanja zvuka doprinose vernijem interpretiranju duboke tuge koja izvire iz ovih nadahnutih narodnih stihova. Ono što se ovde svakako nameće kao važan melodijski motiv jeste neretka pojava silaznih zadržičnih tonova, iznad kojih u notama stoje i oznake za blagi naglasak u pevanju, što predstavlja najbolje muzičko sredstvo za sugerisanje plača ili jecaja.
Sličnu raspevanost i široke melodijske linije uočavamo i u trećoj pesmi ovog horskog ciklusa, s tim što u njoj vlada sasvim drugačija atmosfera, puna topline i lirike. Kantabilnost pesme Slavuj pile krije se ne samo u izvornoj melodiji već i u kompozitorovoj razradi koja je predvidela mnoštvo ukrasnih melizama u svim glasovima mešovitog horskog ansambla. Takva melodijska gipkost deonica obezbedila je sveukupni utisak blage, idilične zatalasanosti muzike, te ovu pesmu valja izvesti legato, tečno, široko, nežno i raspevano, kako to preporučuje Vojislav Ilić kao priređivač štampanog izdanja ovih kompozicija. I u ovoj pesmi preovlađuje naglašeno tiha dinamika s nenametljivim usponima i padovima, koji zapravo sasvim prirodno prate uzlazni i silazni tok melodije.
Druga i četvrta pesma donose sasvim drugačiju horsku fakturu – naspram teške i guste u prvoj i toplo zasićene u trećoj pesmi, ovde ona ostavlja utisak lakoće i prozračnosti. Horsko tkivo nije ispleteno putem vajanja širokih i raspevanih melodija, već kroz veselo i ritmično pulsiranje razigranih i često skokovitih melodijskih motiva. Skercozni karakter druge i četvrte pesme postignut je i znalački primenjenom dinamikom, gde se taj šaljivi ton muzike postiže intenzivnijim pojačavanjem i stišavanjem zvuka. U poslednjoj pesmi treba obratiti pažnju i na onomatopejske efekte u pojedinim horskim deonicama na reči `krc, krc`, kao i naglo ubrzavanje tempa u poslednjim taktovima.
-2.jpg)
No comments:
Post a Comment