Srpska muzika kroz vekove - X i XI rukovet Stevana Morkanjca

Obe kompozicije prikazuju svog stvaraoca kao zrelog umetnika koji je sada sasvim siguran da je na pravom putu. Pet znalački odabranih pesama čini partituru Mokranjčeve Desete rukoveti koja je komponovana 1902. godine. Zahvaljujući melodijskoj, ritmičkoj i poetskoj sadržini pesama, povezanih u organsku celinu, ostvarenu genijalnom jednostavnošću i čistotom stila, ovo horsko delo se svrstava među kompozitorova najznačajnija dela. Odabrani melodijski materijal ima izuzetan kvalitet, horski slog je majstorski osmišljen i čitava kompozicija ima jasnu formalnu dispoziciju. Prozračna faktura i graciozno kretanje muzike karakteriše prvu pesmu Biljana platno beleše, u kojoj se smenjivanjem horskih grupa dočarava dijalog između Biljane i vinara iz Belograda. Do sada smo se više puta uverili da je Mokranjac podjednako dobro muzički obrađivao pesme različitog karaktera – vesele, razigrane, šaljive, dramatične, tragične ili setne. Tako se u drugoj pesmi Desete rukoveti Do tri mi puški oslanja na tamniju boju altova i muškog hora želeći muzikom da fiksira tragediju sugerisanu u stihovima. Nastavljajući ovu rukovet u tužnom raspoloženju, Mokranjac kao treći stav horskog ciklusa postavlja pesmu Dinka dvori mete, koja ima ulogu neveselog, robusnog skerca. Potom sledi još jedan biser iz umetnikove horske riznice – molećiva četvrta pesma Pušči me, u kojoj Konjović prepoznaje trenutke kristalne stvaralačke inspiracije našeg velikana. Iz prekrasnih melodijskih linija koje krase svaku deonicu pesme Niknalo cvekje šareno Mokranjac plete majstorski višeglasni vez i na taj način ljupko i razdragano zaokružuje ovu divnu kompoziciju. 

Dve godine kasnije nastala je naredna, Jedanaesta rukovet, koju je poput većine ostalih kompozicija ovog žanra prvi put izvelo Prvo beogradsko pevačko društvo. Obe ove kompozicije odlikuju se čvrstom formalnom strukturom – na osnovu malog broja odabranih pesama Mokranjac širinom svoje umetnički visoko stilizovane razrade gradi impozantne horske kompozicije. Dok je u Desetoj rukoveti naizmenično smenjivao brze i lagane stavove, u narednoj horskoj rapsodiji oslonio se na raspored tempa kao u nekakvom sonatnom ciklusu, te u Jedanaestoj rukoveti imamo dva brza okvirna stava, a unutar tog formalnog rama drugi lagani i treći skercozni stav. Prva pesma Pisaše mi Stano mori pronalazi se u Mokranjčevim zapisima sa Kosova, koje je načinio tokom boravka u Prištini 1896. godine. Razgovor između momka i devojke, koji se odvija u ovoj pesmi, Mokranjac je sasvim očekivano zvučno prikazao dijalogom horskih grupa. Duboku rezignaciju koja isijava iz stihova naredne pesme Crni goro kompozitor je izrazio izostavljajući najviše ženske glasove. Razdragano prkosni karakter naredne pesme Oj Lenko, Lenko, Stavrova kerko, u kojoj pratimo neuspešno udvaranje momka devojci, krije se u gipkosti melodije, ukusno diferenciranom horskom zvuku i nadasve ljupkom pripevu na tekst „oj, Mano, Mano“. Na kraju ove rukoveti nalazi se nestašno šaljiva pesma Kalugere, crna dušo, koja konstantno protiče u diskretno tihoj dinamici. 

Što se tiče prve pesme Biljana platno beleše, zanimljivo je to da u Mokranjčevim zapisima muzičko-folklorne baštine stoji potpuno drugačija melodija od one koju čujemo na početku Desete rukoveti. Čini se da je ova melodija zapravo kompozitorova slobodna parafraza izvorne pesme, iako znamo da Mokranjac nije pribegavao drastičnijim promenama pozajmljenog materijala. Mokranjac je imao izrazito razvijen smisao za simetriju i skladnost forme, te se uvek trudio da prilikom umetničke obrade određenog muzičko-tekstualnog predloška stvori preglednu rečeničnu strukturu. Svaki od pet odseka ove pesme ima šesnaest taktova, odnosno mini strukturu od dve osmotaktne rečenice, što ga je u nekim trenucima primoravalo da ponavlja stihove kako bi postigao uravnoteženu formu. Osim toga, pesmu krasi i neizbežno variranje horskog sloga, zato što sami stihovi sugerišu dijalog između Biljane koja na ohridskom izvoru pere svoje belo platno i vinara iz Belograda koji prolaze u karavanu pored nje. Tako u drugoj i četvrtoj strofi Mokranjac izdvaja troglasni ženski hor, što predstavlja Biljanine reči u razgovoru sa vinarima. Čitava pesma odiše prozračnošću i gracioznošću zahvaljujući pre svega gipkosti i lepoti melodije. Povremeni ljupki uzlazni skokovi u melodiji pesme moraju se izvesti sa puno kontrole, a celokupna atmosfera mora se kretati u krugu nežnog lirizma i čedne čistote, naročito kada nastupa ženski hor, sugeriše Vojislav Ilić u svojim redakcijama ovih horskih kompozicija.  

Slično raspoloženje provejava i u početnoj pesmi Jedanaeste rukoveti - Pisaše mi Stano mori. Dok smo u prethodnoj pesmi slušali dijalog između Biljane i vinara, u ovoj prisustvujemo razgovoru između momka i devojke. U doba turske vladavine naš narod je morao da ide u njihovu vojsku (u nizam kako se u pesmi spominje). Vojni obveznik je imao pravo da svoj odlazak otkupi ili da pošalje svog zamenika ili bedelja koji bi umesto njega služio vojsku. Dvoumljenje regrutovanog momka i molbe njegove izabranice da ostane određuju interpretaciju ove pesme, te se ona odvija kroz smenjivanje pojedinih horskih grupa. Osim što izdvaja posebno ženski i posebno muški hor zbog dijaloške forme izvornog narodnog teksta, Mokranjac takođe poverava melodiju pojedinim glasovima i time unosi živost u celokupno horsko tkivo. Tako u određenim trenucima čujemo temu pesme u drugim tenorima odnosno sopranima. Za razliku od ranijih pesama slične tematike koja govori o opraštanju momka i devojke zbog odlaska u boj, kao što je to, setimo se, bio slučaj u Petoj rukoveti sa pesmama Konja sedlaš i Moj se dragi na put sprema, u kojima je na veoma neposredan način bila izražena duboka devojačka tuga, ovde zapravo preovlađuje lirsko raspoloženje sa dozom pomirenosti sa sudbinom. I u ovoj pesmi Mokranjac pažljivo, poput spretnog vajara, kleše skladnu formu deleći je na četiri odseka od po šesnaest taktova, a u okviru svakog odseka ponavlja prva dva stiha ne bi li dobio željeni formalni rezultat.

Po svojoj jednostavnoj lepoti i emotivnoj dubini naročito se izdvajaju tri pesme iz partitura Desete i Jedanaeste rukoveti. Tragično intonirana Do tri mi puški puknale i nežno čežnjiva pesma Pušči me pronalaze se u Desetoj, dok se po kvalitetima umetničke obrade njihov pandan čuje u pesmi Crni goro u Jedanaestoj rukoveti. Mokranjac je drugu pesmu Desete rukoveti Do tri mi puški, prožetu bolom i tragedijom zbog pogibije mladića, na veoma jednostavan, mada efektan način umetnički obradio. Kako je cela pesma pretežno napisana u tihoj dinamici, potrebno je da se ta tuga izrazi na više prigušen, introvertan način. Pripev `lele, tugo` sa karakterom vapaja i kratki motivi u stilu posmrtnog marša u muškim glasovima na tekst 'do tri puški/tri junaci', kao i završni prigušeni krik na poslednjem tonu u deonici prvog soprana veoma su suptilni mada snažni muzički izrazi tuge koju preživljavaju majke stradalih momaka. Osim ove, izdvaja se i četvrta pesma Pušči me, koju je Konjović imenovao dostojnom kakvog grandioznog Dvoržakovog adađa. Mokranjac je ovde na osnovu najjednostavnijih mogućih sredstava postigao neverovatno upečatljiv horski stav, jedan od najlepših i najumilnijih u celokupnom svom horskom opusu, diskretno bojeći molećive devojčine reči upućene majci. Na fonu samo četiri različita akorda soprani pevaju melodiju pesme, koju pretežno karakteriše silazni tok. Kao i u slučaju prethodne, tako i ovu pesmu treba pevati jednostavno, uz osećanje unutrašnje napetosti. Kompozitor zahteva tihu dinamiku tokom celog stava, uz stišavanje u poslednjim taktovima, a pratnja u ostalim glasovima treba da zvuči kao akord koji je pod pedalom odsviran na klaviru, kako to predlaže Vojislav Ilić. Osim ove dve pesme iz Desete rukoveti Stevana Mokranjca, izdvaja se još jedna koja krasi partituru naredne kompozicije – u pitanju je pesma Crni goro. Duboka rezigniranost zbog tragike neminovne prolaznosti, sugerisane u stihovima, izražena je ovde u tamnijoj horskoj boji bez učešća soprana. Ponovo je Mokranjac po ko zna koji put dodelio dubokim ženskim glasovima one teme koje oslikavaju tužna raspoloženja. Tesno preplićući deonice alta, tenora i basa, naš umetnik dobija intenzivniju gustinu horskog tkiva i željenu tamnu boju, što na idealan način dočarava setnu atmosferu pesme. Ovu melodiju će Petar Konjović kasnije upotrebiti kao osnovni lajtmotiv u svojoj muzičkoj drami Koštana, što nam pokazuje da je Mokranjac bio uzor budućim naraštajima naših kompozitora ne samo na nivou ideje ili principa, već i kao svojevrsna polazna tačka u odabiru konkretnih narodnih pesama za kompozicije različitog žanra.

Ostaje još da otkrijemo i zbog čega je tako ljupka i razigrana pretposlednja, četvrta pesma Desete rukoveti. Sam tekst izvorne narodne pesme Oj, Lenko, Lenko, Stavrova kjerko donosi nam simpatičnu priču o neuspešnom udvaranju momka devojci. On joj govori da će joj kupiti lepu suknju i nakit kako bi mogao da je gleda s uživanjem, a u tim stihovima Mokranjac sasvim prirodno izdvaja robusni zvučeći četvoroglasni muški hor. Devojka mu nestašno odgovara da joj ne trebaju njegovi pokloni, jer ona ima krojača koji će joj sašiti „širok fustan“ i brata trgovca koji će joj kupiti „žolta reska“. Tada se iz horskog ansambla izdvajaju soprani i altovi, a u tim vrcavim segmentima pesme uočavamo jedan naročito upadljiv pripev na tekst 'oj, Mano, Mano, budalo', koji se ne pronalazi u Mokranjčevim zapisima narodnih melodija, što znači da je naš umetnik još jednom pribegao malim kreativnim ulepšavanjima izvornog materijala. Nakon prvih nekoliko tonova u uzlaznom smeru, melodija ovog pripeva kreće se naniže, da bi na kraju završio sopranskim skokom naviše, što nas neodoljivo podseća na imitaciju devojačkog smeha. Toliko se prirodno uklopila u izvornu pesmu, da nam se zaista čini kao da ne potiče od školovanog kompozitora, već od anonimnog narodnog stvaraoca. Tih nekoliko taktova pripeva umnogome doprinose jedinstvenom karakteru ove vesele pesme, koju možemo posebno izdvojiti i po tome što je napisana u mešovitom taktu 5/4.