Srpska muzika kroz vekove - VI rukovet Stevana Mokranjca

Čitajući zanimljiva i dragocena zapažanja Petra Konjovića o Rukovetima, više puta smo mogli da se uverimo koliko je Mokranjac bio svestan da se srpska umetnička muzika može izgraditi samo na osnovu naše narodne muzike. Međutim, jasno nam je da Mokranjac nije samo izgovarao te reči, već je svojim stvaralaštvom ukazao na koji način se to može postići. Upravo u tom domenu uključivanja probranog muzičko-folklornog materijala za svoje kompozicije i prefinjenog, uzornog stilizovanja za potrebe umetničke muzike leži odgovor na pitanje zašto je stvaralaštvo ovog umetnika od suštinskog značaja za dalji tok razvoja srpskog stvaralaštva. Iako je Konjović u partiturama ovih horskih spletova na više mesta naslućivao moguću razradu u širim, instrumentalnim okvirima, smatrajući da je možda i sam Mokranjac snagom svog intelekta ili intuicije osetio koliko ima rasplodne snage u tom jednostavnom folklornom materijalu, ipak nam sadržaj opusa klasika naše umetničke muzike pokazuje da se nije posvećivao stvaranju složenijih žanrova. To se često i navodi kao nedostatak u njegovom radu. Međutim, na to pitanje zašto Mokranjac nije preneo u našu sredinu sve ono što je mogao da doživi u razvijenijim muzičkim centrima, u kojima je boravio tokom svojih studija kompozicije, muzički pisac Petar Bingulac odgovara na sledeći način ističući:

„...da je naša sreća što je u ono `gluho doba` naše kulture osamdesetih godina prošlog veka, kad smo imali jedva nešto muzike i jedva nešto publike za nju, došao kod nas čovek koji nam je pružio baš onu muziku koja nam je bila potrebna i jedinu koju smo mi tada, u našim tadašnjim zaostalim kulturnim i nepovoljnim socijalno-političkim prilikama, mogli primiti. Kod velikih muzičkih naroda dešavalo se da jedan veliki umetnik govori svojim savremenicima toliko novim jezikom da ga oni ne shvataju, nego tek njihovo potomstvo. Tu raskoš, da neka naša dela leže negde sahranjena, nema, bez glasa, bez uticaja, mi ne bismo mogli sebi tada dopustiti. Nama je bilo potrebno (nastavlja Bingulac svoje objašnjenje) da se naša stvrdnuta dotad jedva dirnuta ledina koju je krčio i Kornelije Stanković, odmah obradi, čestito poore i zaseje onom kulturom i onim semenom koji će dati obilatu žetvu, sa zdravim plodovima. A žetva je takva i bila. Zato je ovo najtačnija reč za Mokranjca: on je naš NAJZDRAVIJI muzičar. Plodovi njegove zdrave muzike obilni su i jedri, a njen uticaj jača – kao moćno orahovo stablo štogod više raste i jača, sve više plodova nosi. Mokranjac je našoj slaboj i kržljavoj muzici doneo snage i zdravlja.“

Pred nama je kompozitorova Šesta rukovet iz 1892. godine, pisana za solo tenor i mešoviti hor. Ovo delo postoji i u verzijama za solo tenor ili solo bariton uz pratnju muškog hora, a nastala je u vreme kada je Mokranjac radio i na Petoj rukoveti. Povod za nastanak Šeste rukoveti bilo je otkrivanje spomenika Hajduk Veljku Petroviću, legendarnom junaku iz vremena Karađorđevog ustanka početkom 19. veka, koje je priređeno 13. jula 1892. godine u Negotinu. Zbog toga ova kompozicija i sadrži pesme posvećene ovoj istorijskoj ličnosti, te Šestu rukovet doživljavamo kao svojevrsnu svečanu horsku himnu u čast Hajduk-Veljka. Na svečanom otvaranju festivala horske muzike „Mokranjčevi dani“, koji se nekoliko decenija unazad svake godine priređuje u Negotinu, uvek se izvodi Šesta rukovet Stevana Mokranjca. 

U Šestoj rukoveti sabrano je pet pesama koje opevaju detalje iz života ovog srpskog junaka, a Konjović smatra da se među njima nalaze kako primeri iz izvornog srpskog folklora tako i oni koje su očigledno stvarali profesionalni muzikanti najčešće romskog porekla. O tim plaćenim muzičarima koji su nastupali u mnogim srpskim gradovima Konjović govori kao o svojevrsnim hroničarima svoga vremena. Oni su u svojim pesmama opevali i slavili život i dela slavnih junaka i hajduka. Mokranjac je bez sumnje mogao još od malih nogu da čuje te pesme o slavnim junacima naše prošlosti koje su kružile po srpskim krajevima, jer i sam Konjović navodi da je kao učenik novosadske gimnazije bio u prilici da sluša takve putujuće muzičare, koji su između ostalog pevali upravo pesme posvećene Hajduk-Veljku. 

Za razliku od prethodnih rukoveti, sada prvi put nailazimo na pesmu izrazito herojskog karaktera – u pitanju je prva pesma Knjigu piše Mula paša. Poverena je solo tenoru koji na gotovo rečitativan način, uz oznaku un poco rubato, pripoveda priču o sukobu turskog paše i Hajduk-Veljka. Naspram solističkih odlomaka, koje karakteriše slobodniji način izvođenja, stoje tihi horski odgovori uvek u tempu i ritmički precizno izvedeni, što nam sugeriše oznaka iznad notnog sistema tempo rigoroso. Inače, oznaka tempa pod nazivom rubato podrazumeva da izvođač ima slobodu u tumačenju određene melodijske fraze, te može da je ubrza ili uspori po potrebi. Tekst ove herojske pesme upućuje nas na sukob između turskog paše i srpskog junaka. Neprijatelj preti Hajduk-Veljku da će poslati „silnu vojsku“ kako bi osvojio „Negotin od Krajine“. Deonica soliste kreće se u okvirima glasne i srednje glasne dinamike, što pevanim stihovima daje na važnosti i dramatici. Naročito se ističu pojedini delovi kada kompozitor zahteva forte – osim prvog stiha na samom početku kompozicije „Knjigu piše Mula paša“, čujemo ga i u stihovima kada se javlja turski neprijatelj „Ču li mene, Ajduk Veljko“, a potom kada na to reaguje negotinski junak „Odgovara Ajduk Veljko“. Uz glasnije pevanje, poželjno je naglašenije izvođenje svake note, što se u muzici označava italijanskom reči marcato. 

Sama melodija prve pesme se Konjoviću učinila veoma interesantnom, jer je sačinjavaju tri izrazito diferencirana motiva, koji se potom smenjuju u toku pesme bez nekog predvidljivog reda. Melodija je napisana tako da se u njoj smenjuju takozvani mešoviti taktovi 5/8 i 7/8, što je još jedna intrigantna osobenost ove pesme. Poslednja tri takta prve pesme potvrđuju njen herojski karakter, jer tada na reči „Glavu dajem, Kraj`nu ne dajem!“ istu melodiju peva ceo hor unisono u oktavama, da bi potom na snažnom završnom durskom akordu zaokružio pesmu. Tada se prvi i jedini put dostiže fortissimo u dinamici, a svečani karakter izvođenja se sugeriše oznakom maestoso.

Njen dostojanstveno herojski karakter potvrđuje se u poslednjoj pesmi ove kompozicije, koja ima strogo homofonu fakturu i jednostavne, mada sočne harmonije, koje Vojislav Ilić opisuje kao da su izlivene poput nekakvog spomenika proslavljenom negotinskom junaku. Ovu pesmu neophodno je izvesti svečano i himnički, preporučuje Vojislav Ilić, ali mekim zvukom, sa puno topline, uz osećajno fraziranje. Osnovni tempo i način izvođenja jeste Andante maestoso, a ukoliko sagledamo dinamiku koja je zapisana u partituri – ona se kreće od tihog do srednje glasnog pevanja, uz povremeni forte – jasno nam je zašto Ilić insistira na mekom zvuku. Sam kraj rukoveti Neka gu ljubi, more, taj Ajduk Veljko izvodi se gromko, trijumfalno i razdragano, sa apsolutno čisto izvedenim harmonskim blokovima, preporučuje Vojislav Ilić. Pored tih segmenata dostojanstvenog karaktera u punom horskom zvuku, izdvajaju se odlomci prozračnije fakture koje je Mokranjac namenio solistima iz hora – sopranu, altu i tenoru – na stihove „Koj da ti paše, more, ta britka đorda“ i „Koj da ti ljubi, more, ta verna ljuba“. Dok na prvo pitanje tiho odgovara četvoroglasni muški hor na stihove „Neka gu paše, more, taj Ajduk Veljko“, na drugo pitanje glasno odgovara ceo hor podeljen u šest glasova. Tim kraćim smanjivanjem gustine horske fakure Mokranjac je uneo neophodan kontrast u pesmu, koja se u čitavom svom toku kreće u istom raspoloženju. Sam tekst ove pesme govori o žrtvi koju mora da podnese turski neprijatelj nakon poraza od Hajduk-Veljka, a to su predaja „britke đorde“ i „verne ljube“.  

Osim prve i pete pesme koje su dobile najširu razradu u smislu kompozitorove umetničke transpozicije, važno je istaći i jednostavnu lepotu druge pesme Raslo mi je badem drvo, koja svojom nežnom lirikom izraženom u tihoj dinamici donosi lep kontrast u odnosu na prethodni muzički tok. Ovu melodiju i njenu obradu svakako možemo uvrstiti među one najlepše u Mokranjčevim Rukovetima. Ona unosi i neophodan lirski predah, zato što se već u sledećim dvema pesmama ponovo vraćamo na priču o podvizima Hajduk-Veljka. Nakon kratkog tenorskog sola na akordskom fonu hora na tekst Ajduk Veljko po ordiji šeće, Mokranjac se ponovo vraća primeni jednostavne homofonije u vidu čvrstih harmonskih blokova, što će naročito doći do izraza u poslednjoj pesmi. Takva horska faktura obezbeđuje atmosferu dostojanstvene himničnosti u Šestoj rukoveti.