Zubin Mehta

  Zubin Mehta je tokom svoje višedecenijske karijere vodio neke od najboljih simfonijskih orkestara i bio na čelu prestižnih operskih kuća. Smatraju ga za jednog od najboljih interpretatora velikih dela klasične simfonijske literature. Dugu i plodnu saradnju ostvario je i sa članovima Beogradske filharmonije. Pred vama je članak u kome se osvrćem i na pojedine odlomke iz njegove autobiografije.

Maestro Zubin Mehta rođen je 29. aprila 1936. godine u Bombaju u Indiji, a prve poduke u muzici dobio je od oca Mehlija Mehte, koji je bio istaknuti violinista i dirigent, osnivač Bombajskog simfonijskog orkestra i Bombajskog gudačkog kvarteta. Zubinov otac Mehli postavio je važne osnove muzičkog života u Indiji, a razvio je i plodnu dirigentsku aktivnost u Americi gde je osnovao i vodio Američku omladinsku simfoniju, odnosno orkestar sastavljen od studenata losanđeleskog univerziteta. Nakon što je proveo veoma kratko vreme na studijama medicine, Zubin Mehta je 1954. godine otišao put Beča gde je upisao dirigovanje u klasi Hansa Svarovskog. Četiri godine kasnije pobedio je na Internacionalnom takmičenju za dirigente u Liverpulu, a do svoje 25. godine već je imao prilike da upravlja takvim ansamblima kao što su orkestri Bečke, Berlinske i Izraelske filharmonije. To je zaista bio veličanstveni početak jedne izuzetno bogate i uspešne dirigentske karijere. Naročito se u tom pogledu izdvaja njegova veza s orkestrom Izraelske filharmonije, s kojom je prvi put nastupio 1961. godine, kada su i on i sam ansambl napunili 25 godina. Mehta je ovu dugu saradnju, iza koje stoji više od 3000 održanih koncerata na svih pet kontinenata, opisao kao „brak koji opstaje“, naravno zahvaljujući njihovoj zajedničkoj ljubavi prema muzici i želji da se međunarodnoj publici prikaže kultura jevrejskog naroda. U tom domenu naročito je značajna plemenita inicijativa ovog vrsnog dirigenta koja se tiče osnivanja „Muzičke škole Buhman-Mehta“ u Tel Avivu 1995. godine. Zahvaljujući saradnji Univerziteta u Tel Avivu i Izraelske filharmonije, svakako najvažnijih kulturno-obrazovnih institucija u ovoj državi, a uz svesrdnu finansijsku pomoć Jozefa Buhmana i predanost Zubina Mehte, osnovana je muzička škola koja svojim studentima nudi kvalitetno muzičko obrazovanje u domenu izvođaštva, kompozicije, dirigovanja i teorijskih muzičkih nauka. 

Zubin Mehta je tokom svoje duge dirigentske karijere bio na čelu istaknutih orkestara i operskih kuća. Sa ansamblima poput Bečke, Berlinske i Izraelske filharmonije već je obeležio pola veka saradnje, a titulu počasnog dirigenta dodelili su mu orkestri Bečke, Minhenske i Losanđeleske filharmonije. Laskavo zvanje doživotnog muzičkog direktora dobija od Izraelske filharmonije 1981. godine, s kojom je ostvario veliki broj snimaka klasične simfonijske literature. Na čelo Njujorške filharmonije dolazi 1978. i to mesto zadržava 13 godina, što predstavlja najduži period vođenja ovog ansambla u istoriji. Osim što deluje kao orkestarski dirigent posvećen izvođenju najznačajnijih ostvarenja simfonijske literature, Zubin Mehta je već na početku svoje višedecenijske karijere debitovao i kao operski dirigent. Nakon svog prvog pojavljivanja u toj ulozi u Montrealu, gde je već radio kao muzički direktor tamošnjeg simfonijskog orkestra, Mehta je kao operski dirigent nastupao u uglednim muzičkim pozorištima, poput Metropolitena, Kovent Gardena, Milanske skale, Bavarske i Bečke državne opere, od kojih su mu poslednje dve navedene kuće dodelile titulu počasnog člana. Isto važno priznanje dobio je i od Bečkog društva prijatelja muzike, što ga svrstava među redove vrsnih velikana muzičke prošlosti, poput Verdija, Bramsa, Malera, Bernštajna i Karajana. 

Osim bogate dirigentske karijere na polju simfonijske i operske muzike, koja ga je spojila s nekim od najboljih umetnika u svetu klasične muzike, Zubin Mehta je sasvim razumljivo posvetio svoje vreme širenju muzičkog obrazovanja u Indiji. Vodeći se željama i naporima svog oca Mehlija Mehte, istaknutog violiniste i dirigenta, Zubin je 1995. osnovao muzičku fondaciju koja nosi ime njegovog oca i koja je posvećena promovisanju zapadnoevropske muzičke tradicije kroz priređivanje koncerata i muzičkom obrazovanju dece. Sasvim je logično da je Zubin Mehta pošao očevim stopama, jer je Mehli Mehta u velikoj meri doprineo uspostavljanju muzičke tradicije u rodnom gradu. Ne samo da je u periodu od 1930. do 1954. godine bio mentor čitavoj generaciji talentovanih muzičara, već je osnovao, potom neko vreme bio koncertmajstor, a potom i dirigent Bombajskog simfonijskog orkestra. Misija „Muzičke fondacije Mehli Mehta“ sastoji se u pružanju mogućnosti svima da dobiju muzičko obrazovanje, bez obzira na društvene i finansijske prepreke, te jedan od edukativnih programa ove institucije usmeren je na pružanje besplatnih časova muzike deci koja nisu u mogućnosti da sebi priušte takav vid vannastavnih aktivnosti. Osnove muzičke pismenosti predočavaju se i deci predškolskog uzrasta, a naročito krojeni programi posvećeni su obrazovanju osoba sa posebnim potrebama. 

***

Čitajući umetnikovu autobigrafiju "Partitura mog života", nekoliko odlomaka mi se učinilo zanimljivim, pa bih za početak izdvojila Mehtine prve kontakte s muzikom. O tome j zapisao sledeće:

„Mehli Mehta je bio veoma odlučan u želji da ostvari svoj san i počne da svira violinu. Nabavio je instrument i počeo da uči. Učio je bez ikakvih uputstava, bez ikakvog učitelja; jednostavno, violinu je naučio da svira sam...Dakle, odrastao sam u takvom okruženju. Uz dela koja je moj otac uvežbavao u dnevnoj sobi, uz partiture koje su ležale svuda naokolo i koje sam rado promatrao, dok još nisam znao ni da čitam. Ali, najvažnije od svega bilo je što je otac posedovao nešto čarobno: gramofon pomoću koga smo mogli da slušamo božanstvenu muziku...Moj otac je posedovao za tadašnje uslove poprilično veliku kolekciju ploča...Tako sam od malena slušao simfonije, upoznao sam Betovena i Bramsa i čuo ponešto od Malera...Otac je 1935. godine osnovao Bombajski simfonijski orkestar, a kasnije i Bombajski gudački kvartet, koji je probe imao u našoj kući. Ja sam doslovce bio okružen i obavijen muzikom; ona je bila moje svakodnevno zadovljstvo...U rajski vrt muzike ušao sam kao vrlo mlad čovek i do dana današnjeg me iz njega niko nije mogao isterati.“

Mehli Mehta, Zubinov otac

 

Zubin Mehta je u rodnom Bombaju pohađao špansku jezuitsku školu, jer su one važile za najbolje u Indiji, a nastava se odvijala na engleskom jeziku. O tome šta je to izuzetno korisno naučio u toj školi, on priča:

„Četrdesetak učenika u mom razredu bili su pripadnici šest ili sedam različitih religija...i svi smo živeli mirno jedni uz druge. Niko nas nije podsticao da pređemo u katoličanstvo...Mislim da je boravak u ovoj školi učinio da vrlo rano steknem poštovanje prema različitostima među ljudima...Čini mi se, ponekad, da ona strana mog kasnijeg života koja me je dovela u svaki ćošak ove naše planete i učinila da dođem u kontakt sa najrazličitijim ljudima, upravo odavde vuče svoje korene.“

Nakon što je prekinuo studije medicine, koje je upisao po želji roditelja, Zubin Mehta odlazi 1954. godine u Beč da ostvari svoju davnašnju želju: da postane dirigent. Kaže da je tada put od Bombaja do Beča bio pravi poduhvat: najpre je brodom išao do Đenove, a potom vozom od Đenove do Beča. Kada je 1955. primljen na Muzičku akademiju, nije bilo ni govora o časovima dirigovanja, već je morao da uči dva instrumenta i teoriju muzike. O svom profesoru klavira Karlu Šiskeu, Mehta je zapisao:

„Fenomenalan pijanista. Mogli ste mu zadati bilo koju temu i on bi je svirao kao Bahovu fugu, u Bramsovom stilu, kao Šopenov nokturno ili Šubertov valcer...Nikada se više nisam susreo sa takvim muzičarem. Bio je strog i nepopustljiv učitelj, ali je svojim učenicima osnovna muzička znanja prenosio na čaroban način.“

Osim klavira, koji je bio obavezan, Mehta je odabrao kontrabas, jer je to bio instrument sa kojim je najbrže mogao da uđe u neki orkestar. 

„Imao sam izvanrednog profesora, Ota Rima, koji je bio divan čovek.  Bio je solista u Bečkom filharmonijskom orkestru, što mi je omogućilo da prisustvujem svim njihovim probama. Otvorio mi je vrata potpuno novog, veličanstvenog sveta muzike koji oduzima dah."

O svom profesoru dirigovanja Hansu Svarovskom, iz čije klase su izašli velikani poput Klaudija Abada, Marisa Jansonsa, Đuzepea Sinopolija i drugih, Mehta je zabeležio: 

„Njegovo razumevanje muzike bilo je obeleženo najdubljim poštovanjem dela: zastupao je mišljenje da se mora biti veran delu i nije dopuštao nikakvo eksperimentisanje...Svarovski je bio strog i neumoljiv. Kritikao je nas mladiće, toliko željne da postanemo dirigenti, ali nas je i kuražio, onda kada je mislio da treba...Trudio se da njegovi studenti i praktično uče da diriguju, što je značilo da im se omoguće nastupi na koncertima.“ 

Na Akademiji su pripremani koncerti pod geslom „Studenti sviraju – studenti diriguju“ i tada je Mehta mogao praktično da primeni znanja koja je sticao na časovima. Međutim, u početku mu se činilo da je na sceni bio katastrofalan. O tome piše: „Divlje sam mlatarao rukama i pravio nekontrolisane i snažne pokrete i na kraju bio potpuno iscrpljen.“ O tome da dirigent uvek uči i od muzičara na čijem čelu stoji, Mehta je zapisao u svojoj autobigrafiji „Partitura mog života“: 

„...koliko dirigent – a to nikako ne važi samo za mlade dirigente! – može da nauči, ukoliko je spreman da se ne postavi pretenciozno i ukoliko želi da čuje šta muzičari u orkestru imaju da mu kažu...osluškujte i slušajte i stalno se potpomažite iskustvom muzičara koji vole svoj poziv i koji kao da svojim umećem i talentom usmeravaju dirigenta...U svom životu sam imao tu sreću da stalno srećem muzičare koji su sa mnom hteli da podele veliko zadovoljstvo muziciranja i svoje ogromno muzičko iskustvo.“ 

Mehta priča i o tome da orkestri imaju izraženo muzičko pamćenje, koje jedan dirigent nikad ne sme da potceni, već da se na tom bogatom izvoru mora napajati njihovim znanjem i iskustvom. 

„Ja sam veoma odan čovek. Kada jednom steknem prijatelja, zauvek ostajem uz njega. Isto važi i za orkestre. Ostajem veran svojim orkestrima između ostalog i zato što mi ne znači ništa da kojekuda nastupam sa nepoznatim orkestrima, i da posle nekoliko proba dođem do delimično zadovoljavajućih rešenja.

Ova odanost o kojoj govori Mehta odnosi se na njegovu želju da radi s orkestrima koje poznaje i s kojima je često radio. Zbog toga je godinama bio vezan za određene ansamble: od 1969. godine radio je kao muzički direktor Izraelske filharmonije, u Njujorku je bio trinaest, a u Minhenu osam godina. Mnoge muzičare u tim orkestrima je sam i zaposlio – samo u Los Anđelesu osamdeset dvoje.  

„Ne postoji očiglednije oličenje moći od dirigenta. On zna sve. Dok muzičari pred sobom imaju samo svoj glas, dirigent u glavi ili na pultu drži čitavu partituru.“ – ovo su reči Elijasa Kanetija iz knjige „Masa i moć“. Mehta objašnjava kako on vidi ulogu dirigenta: 

„Ja svoj položaj vidim sasvim drugačije. Za mene, on nipošto nije slika sveznajuće sile, pre se može reći, da je otelotvorenje posvećenosti, pažnje i davanja. Tačno je da je dirigent privilegovan jer zna sve glasove, ali on svoju privilegiju ne bi trebalo da instrumentalizuje. Sebe više doživljavam kao nekoga ko koordinira, ponekad opominje, a pre svega učestvuje u stvaranju.

Osim uloge koncertmajstora, Mehta ističe i važnu poziciju vođa različitih instrumentalnih grupa. 

„Mesto ovakvih muzičara uvek sagledavam kroz alegoričnu sliku: vođa mora da lebdi u svemiru zajedno sa dirigentom i da pri tome, bez vidljivog napora, za sobom vodi čitavu grupu.“ 

Svaki dirigent treba da ceni kada u orkestru naiđe na iskusne muzičare, vođe deonica, koji su često i sami vrsni solisti, jer od njih može mnogo toga da se nauči. Zastupajući tezu da se čitav simfonijski repertoar bečkog klasicizma zasniva na gudačkom kvartetu, Mehta na jednom mestu zapisuje: 

„Ponekad na orkestar gledam kao na mnogostruko uvećan kvartet sastavljen od prve i druge violine, viole i violončela. Shodno tome, ovi muzičari bi trebalo da budu sposobni da sviraju na način na koji se izvodi kamerna muzika. Moraju, dakle, da budu u vezi jedan sa drugim, da se sporazumevaju, da jedan drugom budu oslonac. Pri tome, ni u jednom trenutku ne smeju da izgube kontakt sa mnom.“

Pol Tafanel - otac francuske flautističke škole

Siguran sam da Tafanel nije samo najbolji flautista na svetu, nego da je dozvoljeno posumnjati da će ijedan drugi flautista moći da zauzme njegovo mesto. Lepota i punoća njegovog tona i precizna tehnika prstiju činili su samo mali deo njegovih kvaliteta kao izvođača na flauti. Njegova muzikalnost i muzička harizma bili su zaista inspirativni, a tek njegova stilska samouverenost.

Ovim rečima je Pola Tafanela opisao njegov student Žorž Barer. Ko je bio Pol Tafanel i zbog čega je on tako značajan u istoriji flautističke muzike? To vam otkrivam u članku koji je pred vama.

Pol Tafanel je kao virtuoz na flauti, posvećeni kamerni i orkestarski muzičar, ugledni pedagog Pariskog konzervatorijuma, dirigent i osnivač nekoliko muzičkih društava umnogome doprineo razvoju muzičkog života svoje domovine i obogaćivanju repertoara za flautu i oblast kamerne muzike. On je stupio na parisku muzičku scenu u trenutku kada je flauta kao instrument dobila nov oblik i konstrukciju, zahvaljujući nemačkom pronalazaču, virtuoznom flautisti i kompozitoru Teobaldu Bemu. U želji da izgradi prepoznatljivu francusku muzičku kulturu, Tafanel i njegovi savremenici zdušno su radili na tome da flauti obezbede zapaženo mesto na koncertnom podijumu. Mnoge kompozicije koje su tada nastale, danas su neizostavni deo flautističkog repertoara, a svaki izvođač na tom instrumentu rado svira dela Tafanela, Gobera, Forea i mnogih drugih francuskih kompozitora tog vremena. Jedna od najpoznatijih Tafanelovih kompozicija je Andante pastoral i Skercetino.

Pol Tafanel je rođen 16. septembra 1844. godine u Bordou. Njegov otac Žil je u lokalnom pozorištu svirao fagot i trubu. Prve časove muzike sedmogodišnji Pol dobija od svog oca. Svirao je klavir, violinu i flautu. Pokazavši da poseduje izniman talenat i naklonost prema flauti, porodica se za potrebe Polovog studiranja seli u Pariz, gde mladi muzičar postaje student na tamošnjem konzervatorijumu. Tada je postojala praksa da profesor drži tri puta sedmično časove pred celom klasom, a najtalentovaniji studenti bi dobijali priliku da se takmiče. Pol je već nakon nekoliko meseci provedenih na studijama dobio prvu nagradu, a uskoro potom je upisao i tečajeve iz oblasti fuge i harmonije. Kada je on kao iskusan i zreo muzičar 1894. godine postao profesor na tom konzervatorijumu, uneo je važne promene u način realizacije nastave i obogatio muzičku produkciju naručujući dela svojih savremenika. Osim što su i njegovi studenti imali grupnu nastavu triput sedmično, Tafanel je dodao i individualnu nastavu, prilagođavajući repertoar mogućnostima svakog pojedinog studenta. Takva vrsta nastave je danas uobičajena. Najboljim studentima bi davao priliku da se nadmeću na konkursima, za koje su kompozitori pisali posebne komade. Tako je Tafanel uticao na konstantan priliv novih dela namenjenih njegovom instrumentu, tražeći od svojih kolega da se pridržavaju određenih pravila prilikom komponovanja – on je želeo da svirači kroz te komade pokažu ne samo virtuozno vladanje instrumentom, već i dobru kontrolu tona, izražajnost i dobro fraziranje. 

Iz tog zlatnog doba flautističke umetnosti potiče još jedna divna kompozicija, danas toliko popularna među flautistima – Fantazija Gabrijela Forea, pisana za Pola Tafanela. Fore je bio jedan od najznačajnijih francuskih kompozitora poznog romantizma, a radio je i kao profesor kompozicije na Pariskom konzervatorijumu. Svom kolegi Tafanelu je posvetio ovo delo iz 1898. godine. Obe prethodne kompozicije imaju jasno uočljivu dvodelnu strukturu – prvi nadahnuto lirski i drugi nešto pokretljiviji, virtuozni deo. Takvi komadi obično traju 5 do 6 minuta i pisani su da pokažu sviračeve izražajne i tehničke mogućnosti. 

Osim što je načinio važne izmene u načinu održavanja nastave flaute na Pariskom konzervatorijumu, Tafanel je predano radio na tome da njegovi studenti sviraju što raznovrsnijih repertoar – klasični i savremeni. Kompozitori su pisali komade za potrebe mladih flautista, ali i za Tafanela lično, ponovo su uvođeni Mocartovi koncerti na program, a pomalo zapostavljena Bahova muzika ponovo se vraćala u pariski muzički život. Tome je Tafanel doprineo i kao izvođač i kao profesor. Njegov pedagoški pristup u nastavi flaute najviše se ticao tona i vibrata. Svirač svojim tonom prenosi muziku slušaocu, a vibrato je duša tog tona koji mora biti lep i ujednačen u svim registrima, poput pevačevog glasa. Svi tehnički aspekti sviranja bili su podređeni lepoti tona, a Tafanelove vežbe su bile usmerene na dobijanje ujednačenog zvuka i legata, po uzoru na umeće najboljih pevača. To su osnove te čuvene francuske flautističke škole, na čijem čelu je bio Pol Tafanel s mnoštvom svojih studenata i kolega kompozitora, okupljenih oko istog cilja – širenja osnovnih postulata flautističke umetnosti. Još jedna popularna kompozicija među flautistima je Kantabile i Presto Žorža Eneskua. Možemo videti da je i ova kompozicija na sličan način koncipirana kao prethodne – prvi lirski deo pokazuje lepotu tona i ujednačenog legata, a drugi deo iziskuje pokretljivost i virtuozne sposobnosti svirača. 

Osim što je bio vrstan solista na flauti, Tafanel je bio posvećen i izvođenju kamerne muzike, ali i obogaćivanju repertoara za duvačke i gudačke ansamble. Društvo za kamernu muziku namenjenu duvačkim instrumentima osnovano je 1879. godine, a među osnivačima su bili Pol Tafanel i nekadašnji studenti Pariskog konzervatorijuma. Bili su aktivni petnaest godina, kako na pariskoj muzičkoj sceni, tako i u inostranstvu u okviru svojih turneja. Društvo je umnogome doprinelo popularnosti kamerne muzike i širenju repertoara, a o njihovom kvalitetu svedoče i nastupi s vrsnim umetnicima tog vremena, kao što su violinski virtuozi Jozef Joakim i Pablo de Sarasate. U martu 1888. godine Čajkovski je prisustvovao jednom njihovom nastupu u Parizu, a postoji podatak da je imao nameru da za Tafanela napiše koncert. Napori ovih vrednih muzičara nisu bili usmereni samo prema stvaranju nove muzike, već i ka oživljavanju kompozicija iz prošlosti, pa su se na koncertima mogle čuti i kompozicije bečkih klasičara, potom Mendelsona, Humela, Šumana, Vebera i drugih stvaralaca, koji su za sobom ostavili dragocene primere iz oblasti kamerne muzike.     

Tafanel je takođe bio među osnivačima Nacionalnog muzičkog društva, posvećenog promovisanju nove francuske muzike. Savremeno stvaralaštvo, kao i kapitalna dela drugih evropskih kompozitora, bila su na repertoaru koncerata na kojima se Tafanel pojavljivao kao dirigent. On je čak bio zaslužan i za oživljavanje interesovanja za staru muziku, a svojim pedagoškim radom je iznedrio čitav niz flautista koji su potom preneli sva ta znanja na buduće generacije, čime smo dobili jednu prepoznatljivu francusku školu flaute. Virtuozne obrade poznatih operskih melodija u vidu fantazija, varijacija ili potpurija bile su popularne tokom epohe romantizma, a predstavljale su nadasve atraktivna ostvarenja za virtuoze koji su svojim umećem fascinirali publiku. Zato i u Tafanelovom opusu nailazimao na takve komade, kao što je recimo Fantazija na teme iz opere Čarobni strelac.

Žene u muzici - Klara Šuman

Bila je jedna od najboljih pijanistkinja 19. veka. Osvajala je evropske koncertne podijume tokom muzičke karijere koja je trajala čak šest decenija. Osim toga, nalazila je vreme i za komponovanje vrednih muzičkih dela. Supruga čuvenog kompozitora Roberta Šumana i nesuđena ljubav Johanesa Bramsa. U pitanju je nemačka pijanistkinja Klara Jozefina Vik. U doba kada žene, osim pevačica, gotovo nikad nisu nastupale javno ili komponovale, Klara se podjednako dobro posvećivala i jednoj i drugoj grani muzičke umetnosti. Bila je istaknuti interpretator ne samo muževljevih kompozicija, već i dela Bramsa, Šopena, Šuberta, Baha, Betovena i Skarlatija, unoseći značajne pomake u fizionomiji tadašnjih koncertnih programa. Bila je jedna od prvih koja je izvodila program napamet, što nije bio čest slučaj u ono vreme, a uspela je da tokom svoje neverovatno duge karijere preduzme čak 38 koncertnih turneja van Nemačke, iako je rodila i odgojila osmoro dece i brinula o mentalno obolelom mužu. 

Klara Jozefina Vik rođena je 1819. godine u Lajpcigu od oca Fridriha Vika koji je bio učitelj muzike i majke Marijane Tromlic koja je bila pevačica i nekadašnja učenica svog muža. Kada je Klara imala pet godina, njeni roditelji su se razveli, te je ona retko viđala majku, održavajući s njom kontakt putem pisama. Fridrih Vik je bio učitelj muzike, imao je prodavnicu za prodavanje i iznajmljivanje muzičkih instrumenata, kao i muzičku biblioteku. Počeo je da podučava Klaru u sviranju klavira kada je ona napunila pet godina, a muzičko obrazovanje dopunjavala je proučavanjem teorije, harmonije, kontrapunkta i kompozicije. Uz to, učila je violinu i pevanje. Klara se prvi put pojavila na sceni 1828. godine, kada je bila samo jedan od izvođača na koncertu u rodnom gradu, ali već dve godine kasnije dala je svoj prvi celovečernji solistički nastup u čuvenom lajpciškom Gevandhausu. Iako nije imala normalno detinjstvo zbog razvoda roditelja i konstantnog vežbanja pod nadzorom dominantnog oca, uspela je da se ostvari kao jedna od najboljih koncertnih pijanistkinja svog doba. Nakon veoma uspešne koncertne turneje u Beču koja je trajala od sredine oktobra 1837. do sredine maja 1838. godine, Klara Vik je imenovana za kraljevskog kamernog virtuoza od strane austrijskog dvora. Upoznala je mnoge istaknute muzičare svog doba, poput Mendelsona, Paganinija, Šopena i Šumana. Na prvoj velikoj turneji 1831. i 1832. godine među mnogim javnim i privatnim nastupima, Klara kao čudo od deteta svirala je i čuvenom pesniku Geteu. 

U početku Klarine karijere kao koncertne pijanistkinje, program njenih nastupa sastojao se od kompozicija virtuoznog i popularnog karaktera, što je bilo i uobičajeno u ono vreme. Izvođači su tada pretežno svirali bravurozna dela dopadljivog zvuka pisana za prikazivanje virtuoziteta soliste, među kojima su najčešće bile varijacije na poznate operske teme. Od umetnika se tražilo i da pišu i izvode sopstvene kompozicije, što je Klara i činila na svojim koncertima. Međutim, kako je vremenom sazrevala kao umetnik, Klara je počela da izvodi dela svojih savremenika, poput Mendelsona, Šopena i Šumana, kao i ostvarenja velikih kompozitora bliže i dalje prošlosti, među kojima su se nalazila dela Baha, Skarlatija, Mocarta, Betovena i Šuberta. Time je nesumnjivo dala prednost kvalitetu i istinskoj umetnosti nad pukom zabavom začinjenom ispraznim virtuozitetom koji na veoma prijemčiv način ulepšava poznate melodije. Izvođenje kompozicija napamet praktikovala je još kao dete i učinila je taj detalj standardom budućeg koncertnog života. Njeno sviranje je karakterisalo tehničko majstorstvo, pažljiva interpretacija koja podrazumeva poštovanje kompozitorovih namera, poetičnost, duboka osećajnost i pevajući ton. 

Svog budućeg muža Roberta Šumana upoznala je početkom 1828. godine, kada su zajedno nastupili u kući doktora Ernsta Karusa. Kada je Šuman čuo neverovatno talentovanu devetogodišnju Klaru, tražio je dozvolu od majke da napusti studije prava i posveti se muzici. Tako je Šuman počeo da uči klavir kod Fridriha Vika živeći ujedno u njihovoj kući, ali nakon povrede ruke morao je da napusti san o pijanističkoj karijeri i okrene se komponovanju. Kako Fridrih Vik nije podržavao ljubav između ćerke Klare i Roberta, trudio se da ih rastavi smatrajući da on nije pogodan muž za njegovu ćerku. Klara i Robert uspeli su da se venčaju bez Vikovog pristanka jedino nakon sudskih parnica. Njihova zajednička ljubav prema muzici uzrokovala je i međusobna trvenja, ali i plodonosnu saradnju. Klara je volela koncertne turneje, Robert je to mrzeo. Njemu je bio potreban mir za komponovanje, što je značilo da ona nije mogla da vežba klavir. Iako je Robert ohrabrivao Klaru da komponuje, on je ipak želeo miran i stabilan život kako bi mogao da stvara, a ona pak nije bila spremna da bude zaboravljena kao pijanista. Međutim, Klara je ipak na kraju morala da popusti u muževljevu korist, jer je morala da brine o kući i porodici. 

Iako je Klara morala da se povuče kao umetnik tokom braka s Robertom, iz njihovog odnosa proistekle su i pozitivne stvari. Ona je bila inspiracija mužu za stvaranje muzičkih dela, međusobno su razmenjivali mišljenja o različitim muzičkim temama, a Robert je čak i koristio neke Klarine teme u svojim delima, čime je svakako odao priznanje svojoj talentovanoj ženi. Kako je Robert bio mentalno nestabilna ličnost, Klara je često morala da preuzme odgovorniju ulogu u održanju porodice. Nakon što je pokušao da se ubije bacivši se u Rajnu, Robert Šuman je dve godine proveo u sanatorijumu i umro je 1856. godine. Klara je preživela i druge tragične događaje u svom životu, poput smrti svoje dece i odlazak jednog sina u sanatorijum. Međutim, postoji rasprava među nekolicinom današnjih muzičara o tome koliko je Klara ustvari bila žena za pohvalu. Jedni tvrde da ona zaslužuje da se nazove super-ženom koja je imala težak život, a drugi pak smatraju da je bila čak i sebična i okrutna, jer je mogla da izbavi muža iz sanatorijuma da je htela. Oni koji je optužuju za nemar i nebrigu zaključuju da je njoj bilo stalo samo do njene karijere koncertnog pijaniste, koja je trajala preko šezdeset godina. 

U poslednjem periodu života postala je i profesor klavira na Konzervatorijumu Hoh u Frankfurtu. Kao kompozitorka, najviše je pisala klavirsku muziku i solo pesme. Od kamerne muzike izdvajaju se Klavirski trio u g-mollu i Tri romanse za violinu i klavir. Bez obzira na različita mišljenja o tome koliko je bila privržena svom mužu, ona će ostati upamćena u istoriji muzike kao veoma uticajna ličnost, koja je inspirisala ne samo Roberta Šumana nego i Johanesa Bramsa, dva velika nemačka romantičarska kompozitora. Njen muzički život bio je drugačiji od života njene savremenice Fani Mendelson koja nije mogla da se u potpunosti ostvari kao muzičar, zadovoljavajući se nastupima u intimnim porodičnim krugovima. Međutim, na sreću, njihova dela su opstala do današnjih dana i zavređuju našu pažnju, a u poslednje vreme umetnici sve više izvode dela kompozitorki, oko njihovih opusa koncipiraju svoja zvučna izdanja i koncertne nastupe.

Muzika u domovima srpskog građanstva

Kada je 12. decembra 1830. godine sultanovim hatišerifom Srbija dobila autonomnu upravu, počinje nagli razvoj zemlje u političkom, društvenom, ekonomskom, prosvetnom i kulturnom pogledu. Počinju da cvetaju zanati, u Srbiju ulazi strani kapital, a živo se razvija i spoljna trgovina. Ekonomsko osnaživanje zemlje predstavljalo je osnovu za razvitak kulturnog života u vreme prve vladavine kneza Miloša Obrenovića (1815-1839). Tome su naročito doprineli Srbi iz Vojvodine, te su prvi prosvetni i kulturni radnici u obnovljenoj Srbiji bili Dimitrije Davidović, Jovan Hadžić, Jovan Sterija Popović, Steva Todorović i Steva Marković. Kulturni život Beograda počeo je da se razvija nakon što je za upravnika varoši 1832. godine postavljen Jevrem Obrenović, rođeni brat kneza Miloša. U svom prostranom konaku, gospodar Jevrem je imao jednu sobu, učitelnu vežbaonicu, gde su decu podučavali književnik Dimitrije Tirol i njegova supruga Hristina. Dolaskom Antuna Mihanovića za austrijskog konzula i Džordža Hodžesa kao poslanika engleskog dvora, koji su redovno posećivali dom gospodara Jevrema, počinje da se razvija kulturni život pod uticajem zapadnoevropske tradicije. Posela u konaku gospodara Jevrema s kraja 1837. godine povremeno je posećivao i Konstantin Ranos, koji je držao časove francuskog jezika i književnosti sinovima kneza Miloša. Bile su naročito ugodne te umetničke večeri u konaku, sobe su bile prostrane, osvetljene svećama, a na stolu su se nalazile raznovrsne slane i slatke đakonije. Domaćini i gosti su pričali, čitali dela nemačkih i francuskih književnika, pevalo se i sviralo. Na klaviru su se smenjivale Hristina Tirol i Jevremove kćeri Jelka, Simka i Anka, a na programu su bila dela najpoznatijih evropskih kompozitora. Među posetiocima bili su ministar prosvete Dimitrije Davidović, koji je kočijama dolazio na posela čak iz Smedereva, gde je živeo povučeno. Profesor kragujevačkog liceja Isidor Stojanović je ponekad dolazio u Beograd i tada bi posećivao posela u domu gospodar Jevrema. Kako je knez Miloš bio umnogome konzervativan, više puta je zamerao bratu Jevremu na održavanju posela, koja su trajala do 1842. godine, kada je dinastija Obrenović poslata u emigraciju. 

Baš te godine u Beogradu je održan prvi koncert za građanstvo u Teatru na Đumruku, koji je sa svojom bandom i sa pomoći nekoliko ovdašnjih diletanata priredio Josif Šlezinger, kapelnik Knjažeske bande Miloša Velikog. Dve godine kasnije kapela barona Helenbaha beogradskim ljubiteljima muzike predstavlja kompozicije Mocarta, Rosinija, Bričaldija, Kumera i Donicetija. U oktobru 1847. godine u Beogradu je gostovao Johan Štraus Mlađi sa svojim orkestrom, a za potrebe koncertne turneje po podunavskim krajevima napisao je nekoliko novih dela, među kojima Aleksandrovu četvorku, Slovenski potpuri i Srpski narodni marš. Već spomenuti Teatar na Đumruku osnovali su Josif Šlezinger i Nikola Đurković, napisavši za potrebe drame San Kraljevića Marka i Sterijine Rodoljupce pesmu Ustaj, ustaj Srbine, koja je postala izuzetno popularna među srpskim narodom. U svoje zbirke narodnih pesama uvrstili su je Kornelije Stanković i Franjo Kuhač. Kada se preselio u Pančevo i tamo 1844. godine osnovao diletantsko pozorište, Nikola Đurković je za potrebe Sterijine drame Laža i paralaža napisao pesmu Rado ide Srbin u vojnike na stihove prote Vase Živkovića. 

Salonska klavirska muzika 

Češki muzičar Alojz Kalauz nastanio se u Beogradu 1843. godine, radeći pre svega kao vospitatelj klavira kćerima kneza Aleksandra Karađorđevića, ali i drugim građanima prestonice. Mlado srpsko građanstvo pokazalo je volju i želju da izgradi sopstvenu muzičku kulturu, a kao plod takvih nastojanja bile su brojne, često anonimne, varoške pesme salonskog karaktera, koje su nastajale već u prvoj polovini 19. veka. Rado su tada pevane pesme Ah, prestante nevine, Znaš li, dušo, kad si moja bila, Bez tebe, draga, Jarko nam je sunce i druge. Najpopularnija među njima, sve do današnjih dana, bila je i ostala pesma Što se bore misli moje na stihove kneza Mihaila Obrenovića. Sredinom veka klavir kao instrument kućnog muziciranja više nije bio retkost u srpskoj prestonici, pa je jednom godišnje iz Beča u Beograd, kao gost Alojza Kalauza, dolazio klavirštimer Vilhelm Kling, koji se kasnije preselio u Pančevo, te češće dolazio u prestonicu. O muzičkom repertoaru beogradskih građanskih salona možda najbolje svedoči Kalauzova zbirka Srbski napevi, koja je u dve sveske objavljena 1850 i 1852. godine u Beču kod izdavača Hajnriha Fridriha Milera. Kalauz je ovu zbirku vredno sastavljao još od vremena kada je stigao u Beograd, uz svesrdnu pomoć Josifa Šlezingera, a melodije popularnih pesama zapisivao je od svojih muzičkih vospitanika. Neke od pesama iz Kalauzovih zbirki su: U mestu prijatnom tihoj pustinji, Mila moja, di si sinoć bila, Ja sam mlada Srpkinja, Ustaj, ustaj Srbine, Srbadijo, mila braćo i mnoge druge. Ove i druge pesme popularne među srpskim građanstvom snimila je pijanistkinja Jasmina Janković.

Očevu tradiciju održavanja posela nastavila je njegova ćerka Anka Konstantinović Obrenović. Setimo se da je prvi klavir u Srbiju stigao iz Beča upravo zahvajujući gospodar Jevremu, s namerom da mu deca budu lepo vaspitana i svestrano obrazovana. Ankina druženja održavana su u vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860-1868), najpre u domu Ankine majke Tomanije, a potom i u samoj kući domaćice. Anka je priređivala tri vrste posela: čisto ženska, ženska umetnička i šarena umetnička posela. Na čisto ženska posela dolazile su žene koje su poticale iz viših činovničkih redova, kao i iz redova velikih beogradskih trgovaca, žene koje su bile željne prosvećivanja. Na tim druženjima Anka bi svojim gošćama govorila o uređenju doma, o uzgajanju voća, povrća i biljaka, savetovala im da mnogo čitaju i odlaze na pozorišne predstave. Domaćica bi takođe ohrabrivala svoje zvanice da na posela dovode i svoje kćeri, pa su ova druženja imala prosvetiteljski karakter. 

Na ženskim umetničkim poselima čest gost je bila Katica Danilović, Ankina sestra od ujaka, koja je pevala i pratila sebe na harfi. Gitaru je svirala Cajka Protić Resavac, a Anka Nenadović je izvrsno pevala stare srpske pesme. Ćerka kapetana Miše Anastasijevića, Tinka, odlično je svirala klavir. Rado se muziciralo u dve ili četiri ruke na klaviru, a učestvovale bi pašinica Mejra, Margareta Ban (supruga Matije Bana), domaćica Anka i Bosa Lešjanin Simić. Dolazile su i žene austrijskih oficira iz Zemuna, Pančeva i Petrovaradina, od kojih su neke svirale klavir i violinu. Anka je na svoja ženska umetnička posela pozivala i supruge stranih diplomata pri srpskom dvoru, a zabeleženo je da je žena italijanskog konzula Skovasa često izvodila rodoljubivu pesmu Viva Italia. Osim muziciranja, govorilo se o aktuelnoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, a u tome je prednjačila Mašinka Lukačević, rođena sestra knjeginje Perside Karađorđević. Čitane su i pesme evropskih i srpskih romantičarskih književnika, od prvih najpre u originalu, a potom i u prevodu. 

Ankina šarena umetnička posela, gde su pozivani i muškarci, bila su najbolje posećena, a bivajući veoma zanimljiva, često su se završavala u zoru narednog dana. Na ova druženja dolazio je i sam knez Mihailo Obrenović. Od muških posetilaca Ankina posela su posećivali Ilija Garašanin, Matija Ban, Ljuba Nenadović, slikar Steva Todorović, oficiri zemunskog, pančevačkog i petrovaradinskog garnizona sa svojim suprugama, poslednji beogradski vezir Ali-Riza paša i mnogi drugi. Kada je Kornelije Stanković u maju i junu 1861. godine boravio u Beogradu, Anka je njemu u čast priredila nekoliko šarenih posela, na kojima je uvaženi gost svirao ne samo solo na klaviru, već i u četiri ruke s domaćicom. Ostale žene su na klaviru, violini ili harfi izvodile obrade srpskih narodnih pesama i klasične komade. Plesao se valcer, čardaš, ali i srpsko narodno kolo, svedoči Poleksija Dimitrijević Stošić. Tada veoma popularnu pesmu u Beogradu Na prestolu kalif sedi, kalif Al Rašid pesnika Jove Ilića često je u tim prilikama pevala Anka Nenadović.

Kornelije Stanković je u dva navrata koncertirao u Beogradu, 1856. i 1861. godine, u dvorani hotela "Srbska kruna". Pošto je knez Mihailo bio obrazovan u Beču, govorio nemački i francuski jezik, zapadnjački duh je obojio kulturno-umetnički život prestonice. Tada u Beograd dolaze mnogi koncertodavci, koncertiskinje, klaviračice i hudožnici na različitim instrumentima. Redovni posetioci Kornelijevih koncerata bili su knez Mihailo i njegova supruga Julija, a srpski vladar je bio i mecena Stankovićeve zbirke Srbske narodne pesme iz 1862. godine. Zahvaljujući kneževoj finansijskoj podršci, mladi srpski kompozitor je u potrazi za narodnim melodijama koje bi umetnički obradio putovao u Šabac, Loznicu, Valjevo, Čačak, Užice i Kragujevac. U zbirku je potom uneo dvanaest pesama, rekavši da su odnizanih dvanaest zrna sa dragocenoga niza narodnih melodija, koje sam u narodu izabrao. Inače, Kornelijeve klavirske kompozicije obavljene su u rasponu od deset godina (1853-1863) kod bečkih izdavača Pjetra Meketija, kod kojeg je svoja dela štampao i Johan Štraus Mlađi, i Gustava Albrehta. Često je svoje komade posvećivao mecenama, članovima srpskih dinastija, pa je tako kompoziciju Ustaj, ustaj Srbine posvetio knezu Mihailu, Sećaš li se onog sata kneginji Juliji Obrenović, Slovenski kadril gospođi Heleni Riđički od Skribešća, itd.

Talentovani diplomata, srdačan domaćin

Srbin katoličke vere, poreklom iz Dubrovnika, talentovani diplomata, miljenik obe dinastije, uvek i svuda persona grata, majstor tople i lepe reči. Bio je to Matija Ban, koji se u Beograd sa suprugom Margaretom, poreklom Grkinjom, doselio 1844. godine. Kao pisac, novinar i diplomata, Ban je bio veoma popularan u Beogradu, pozivan je na posela, počev od dvora i gospodskih kuća, sve do skromnijih činovničkih. U njegovom domu pila se veoma ukusna crna kafa, a gosti su posluživani ratlukom i slatkim. Kneginja Persida mu je poverila vaspitanje svojih kćeri, Poleksije, Kleopatre i Jelene, koje su zahvaljujući Banu naučile francuski i nemački jezik. Već 1847. godine Ban je počeo da priređuje posela u svom domu, a držao ih je sve do svoje smrti 1903. Naročito su oživela kad se njegova ćerka Poleksija udala za slikara Stevu Todorovića, koji je dovodio mlad svet na posela. Kada bi iz Beča dolazio u Beograd, čuveni slikar Paja Jovanović je bio među posetiocima ovih druženja u Banovom domu. Posela bi kratkim govorom otvorio domaćin, pozdravljajući sve prisutne, a potom bi njegova supruga Margareta nešto odsvirala na klaviru, ponekad i u četiri ruke s Marijom Milutinović, suprugom Sime M. Sarajlije, Mašinkom Nenadović, mlađom sestrom kneginje Perside Karađorđević, ili Bosom Lešjanin Simić. Nakon uspostavljanja dinastije Obrenović u Srbiji krajem 1858. godine, Margareta Ban je na poselima svirala u četiri ruke s Ankom Konstantinović Obrenović. Na gitari su svirale Katica Danilović Bogićević i Cajka Protić Resavac. Na ovim druženjima domaćin bi često čitao svoja književna dela, ali je isto tako veoma rado govorio o politici, pa se razvijala i diskusija među posetiocima posela. 

Matija Ban je u pogledu jezika i pravopisa bio pristalica Vukove reforme, hvalio je njegove napore na prikupljanju narodnih umotvorina u stihu i prozi, pa je često na ručkove i večere pozivao Vukovog sina Dimitrija Karadžića. Kada je Vuk u maju 1855. godine iz Beča došao u Beograd da vidi sina, Matija mu je priredio nekoliko veselih posela, na kojima se čitalo, raspravljalo o politici, ali i zabavljalo uz pesmu, svirku i igru. Žene su pevale stare srpske pesme, a domaćin je jednom prilikom pozvao tada najbolje čočeke u Beogradu, čuvenu Zaidu i njene dve ćerke Ajšu i Zazu, da igraju i pevaju. Ban je sklopio prijateljstvo i sa Vukovom ćerkom Minom, koja je za vreme boravka u Beogradu posećivala njegova posela. Tada bi čitala svoja sećanja na pesnika Branka Radičevića. Dolazio je i Josif Pančić, te prisutnima pričao o malo poznatim biljkama, tvrdeći da Srbija ima bogatu floru. Svoje pesme čitao je Jovan Jovanović Zmaj, a priče Laza Lazarević. Kada se 1889. nastanio u Beogradu, Dalmatinac Simo Matavulj redovno je posećivao Banova umetnička posela, na kojima je čitao svoje priče iz dalmatinskog života.

Osim što je bio dobar domaćin, Matija Ban je bio i veliki rodoljub, zapisuje Poleksija Dimitrijević Stošić. Za vreme srpsko-turskih ratova, Ban je sa drugim rodoljubivim Beograđanima prikupljalo priloge u novcu, hrani i sanitetskom materijalu, a dobrovoljce iz različitih srpskih krajeva, koji su se stavljali u službu srpske vlade, dočekivao bi u svom domu. Pošto je bio jugoslovenski orijentisan, te osnivač Jugoslovenskog kluba, Ban je na poselima raspravljao i o budućem ujedinjenju jugoslovenskih naroda.

I obrazovane žene su živo učestvovale u programu ovih umetničkih posela. Tako je pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja kazivala svoje stihove, ali i pričala o pesmama prve srpske pesnikinje Evstahije Arsić. Ona je zajedno s mužem Savom živela u Aradu i zdušno pomagala siromašne srpske đake, te podržavala srpske književnike. Glumice Novosadskog pozorišta Draga Dejanović i Draginja Dankulov gostovale su u Beogradu od septembra 1867. do januara 1868. godine. Dolazile bi na posela u kuću Matije Bana i recitovale pesme srpskih i nemačkih pesnika. Domaćin je takođe bio veliki ljubitelj pozorišta, te je s porodicom i prijateljima redovno posećivao predstave diletantskih pozorišta, koje su se priređivale širom Beograda. Ban je umnogome uticao na kneza Mihaila da se podigne zgrada Narodnog pozorišta. 

Posela u konaku kneginje Perside Karađorđević

Kada je 1842. godine na srpski presto stupio knez Aleksandar Karađorđević, njegova supruga Persida, rođena Nenadović, počela je da priređuje umetnička posela kako bi kulturni nivo svog doma uzdigla radi izobraženija i uveselenija svoje dece. Želeći da svoj kneževski konak uredi po evropskom ukusu, Persida je dobijala savete od Marije Milutinović i Matije Bana, te u svom domu dva puta sedmično priređivala umetnička posela. Persida i njena sestra Mašinka dobro su govorile ruski jezik, a uz Matiju Bana usavršavale su francuski i nemački. Želeći da ugosti samo najobrazovanije goste, kneginja Persida je na prvom mestu pozivala Katicu Danilović Bogićević, koja je bila veoma načitana žena, te je veoma dobro govorila francuski jezik. Često bi na poselima čitala pesme francuskih romantičara, a osim knjige gajila je i ljubav prema muzici, te je svirala klavir, gitaru i harfu. Marija Milutinović je prisutnima čitala stihove Getea, Šilera i Hajnea, ali i srpske narodne epske pesme. Bosa Lešjanin Simić, Marija Milutinović, Katica Danilović i Margareta Ban svirale bi komade na klaviru u četiri ruke. Kneginja Persida je nabavila klavir u Pešti, pa je na poselima uvek bio i muzički deo programa. Kćeri poznatih beogradskih bogataša Hadži Tome i Miše Anastasijevića takođe su bile gošće u konaku kneginje Perside. One su bile, kako svedoči Poleksija Dimitrijević Stošić, najotmenije devojke u ondašnjem Beogradu. Ćerka kapetana Miše, Ruža Čarnojević, svirala je u tim prilikama klavir. O znamenitim ženama u svetskoj istoriji, o antičkoj filozofiji i pesnicima govorio je profesor Konstantin Branković, a mladi slikar Steva Todorović o velikim evropskim slikarima. Naročito omiljeni gost na poselima kneginje Perside bio je profesor Beogradskog liceja i književnik Ljuba Nenadović, koji je plenio bogatim duhom, živopisnom reči, vedrinom i šarmom. Sve prisutne bi zasmejavao i uveseljavao. 

Besuch des Geburtshauses von Franz Schubert

Franz Schuberts Geburts- und Wohnhäuser in Wien: Ein Blick in das Leben eines musikalischen Genies

In Wien befinden sich zwei Wohnungen, die eine wichtige Rolle im Leben von Franz Schubert spielten, einem der bedeutendsten Komponisten der frühen Romantik. Obwohl er dort nur kurz lebte, sind beide Orte heute Teil eines Museums, das seinem Leben und Werk gewidmet ist. Das Geburtshaus Schuberts liegt im 9. Wiener Gemeindebezirk. Zur Zeit seiner Geburt, am 31. Januar 1797, war das Gebäude in sechzehn Einzimmerwohnungen mit Küche und Dachbodenkammer unterteilt. Eine dieser Wohnungen wurde von Schuberts Vater Franz Theodor angemietet, der dort mit seiner Frau Elisabeth und zwei Kindern lebte. In einer weiteren Wohnung betrieb er die Schule, in der er als Direktor tätig war. Im Herbst 1801 zog die Familie in ein anderes Haus in der nahegelegenen Säulengasse.

Franz Theodor Schubert, ursprünglich aus einer Bauernfamilie, war Lehrer mit großer Hingabe. Nach einigen Jahren in Mähren kam er nach Wien, wo er in einer Schule seines Bruders unterrichtete. Nach seiner Ernennung zum Schuldirektor in Himmelpfortgrund im Juni 1786, zog er mit seiner Familie dorthin. Insgesamt brachte das Ehepaar Schubert vierzehn Kinder zur Welt, von denen jedoch nur wenige das Erwachsenenalter erreichten. Trotz bescheidener Verhältnisse war Musik ein fester Bestandteil im Familienleben. Die Schuberts besaßen ein Tasteninstrument – vermutlich ein Klavikord oder ein quadratisches Klavier – und musizierten regelmäßig miteinander. Franz erhielt von seinem Vater Geigenunterricht und musizierte mit seinen Brüdern im Familienquartett. Auch sein älterer Bruder Ignaz spielte eine wichtige Rolle bei seiner musikalischen Ausbildung.

Schuberts Vater Franz Theodor

Nach dem Besuch der Schule seines Vaters erhielt Franz Unterricht im Singen und Orgelspiel beim Kirchenmusiker Michael Holzer. Anlässlich des 100-jährigen Jubiläums der Lichtentaler Kirche komponierte Schubert seine erste öffentlich aufgeführte Messe, in der auch seine Jugendliebe Therese Grob als Solistin mitwirkte. 1813 verließ Schubert das kaiserliche Internat, in dem er seit 1808 gelebt und Musikunterricht bei bedeutenden Lehrern wie Antonio Salieri erhalten hatte. Er kehrte zurück in die Schule seines Vaters, wo er als Hilfslehrer arbeitete – eine Phase, in der er über 400 Werke komponierte, darunter Meisterwerke wie „Der Erlkönig“ und „Gretchen am Spinnrade“. Im Herbst 1828, nur zwei Monate vor seinem Tod, zog Schubert in die Wohnung seines Bruders Ferdinand im vierten Bezirk. Dieses letzte Domizil ist heute ebenfalls Teil des Schubert-Museums. Neben Möbeln und Instrumenten, wie einem Klavier von Benignus Seidner, sind dort auch persönliche Gegenstände zu sehen – etwa Schuberts charakteristische Brille, die er selbst im Schlaf kaum abnahm.

Der junge Schubert

Seine Freunde nannten ihn liebevoll „Schwammerl“, wegen seiner kleinen, rundlichen Statur. Einer seiner Freunde, Leopold von Sonnleithner, beschrieb ihn als ruhigen, manchmal mürrisch wirkenden Mann mit lebendigen Augen und einem freundlichen Ausdruck, wenn Musik erklang oder ein gutes Gespräch geführt wurde. Auch in der bildenden Kunst hat Schubert Spuren hinterlassen. Dank befreundeter Maler existieren zahlreiche Porträts von ihm. Das wohl bekannteste stammt von Wilhelm August Rieder, der den Komponisten zufällig bei einem Regenschauer besuchte und daraufhin sein Porträt zunächst in Aquarell, später auch in Öl verewigte.

Franz Schubert starb am 19. November 1828 im Alter von nur 31 Jahren. Seine Musik, seine Häuser und die liebevoll erhaltenen Gegenstände geben uns bis heute einen tiefen Einblick in das Leben eines der größten Musikgenies der Geschichte.