Sreten Stojanović

Sreten Stojanović bio je akademski vajar, slikar, crtač, akvarelista, teoretičar, pedagog i javni radnik. Rođen je 2. februara u Prijedoru 1889. godine u kući pravoslavnih sveštenika. Upravo je iz takve patrijarhalne porodice poneo čvrstinu i sigurnost kojom je išao kroz život. Poznanstvom, a potom i prijateljstvom sa zagrebačkim lekarom dr Đuricom Đorđevićem i njegovom ženom Kristom, koji su bili veliki zaštitnici moderne umetnosti u međuratnoj Jugoslaviji i čija je kuća postala jedna od najpoznatijih sastajališta umetnika, književnika i intelektualaca, omogućilo je Stojanoviću stipendiju za studiranje.

Početkom 1918. godine Sreten odlazi na studije u Beč kod Celeznija i Levandovskog. Već sledeće godine odlazi u Pariz gde studira kod čuvenog francuskog vajara Emila Bordela i koji na njega ostavlja dubok uticaj. Odlazak u Pariz ne samo da mu je omogućilo najbolju edukaciju u oblasti umetnosti tog vremena, nego i poznanstva i stvaralačke podstreke kakve je mogla da pruži jedna umetnička metropola. Upoznao je Isidoru Dankan, Moise Kisling, Osipa Zadkina i mnoge druge.

Nakon studija u Parizu, 1922. godine dolazi u Beograd gde ozbiljno i profesionalno počinje da se bavi stvaralačkom radom, formira svoj prvi vajarski atelje, učestalo izlaže na samostalnim i grupnim izložbama, vrlo aktivno učestvuje u umetničkom životu. Doneo je prve eksperimentalne prodore u srpskom vajarstvu: arhaizam, obojenost, stilizaciju i geometrizaciju skulpture. Ozbiljno se bavio umetničkom kritikom, iznosio ideje o potrebi angažovanog odnosa umetnosti prema životu, naročito prisutne posle Drugog svetskog rata kada postaje iskreni zagovornik socijalističkog realizma, uradivši i nekoliko spomenika u tom duhu.

Paralelno s umetničkim stvaranjem koje 1929. godine dobija realističku orijentaciju, bavio se pedagoškim radom u Višoj pedagoškoj školi, a zatim na novoosnovanoj Akademiji za likovne umetnosti. Predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i članci u Umetničkom pregledu doprineli su izgradnji njegovog autoriteta u javnosti i umetničkim krugovima. Jedan od osnivača „Oblika” i predsednik Udruženja likovnih umetnika, Stojanović je u periodu između dva svetska rata stvorio najznačajnije realističke portrete u savremenoj srpskoj skulpturi. Tada radi i figurine, oblikovane iskustvom izvanrednog crtača i akvareliste, i monumentalne reljefe koji izražavaju lirizam klasičnog mira.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, koji je sa porodicom proveo u Beogradu, Sreten Stojanović se ponovo angažuje na mnogim funkcijama: sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, predsednik Udruženja likovnih umetnika Srbije, rektor Akademije umetnosti, urednik časopisa „Umetnost“, u izdavačkoj ustanovi „Prosveta“ pokreće ediciju Slikari i vajari, profesor je i dekan na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Postaje član Srpske akademije nauke i umetnosti 1950. godine.

Mada je spomeničku plastiku radio između dva svetska rata, naročito će joj se posvetiti nakon 1945. godine u dve stilske orijentacije: herojskog romantizma i epske monumentalnosti. Realista koji romantičarski doživljava stvarnost, Stojanović je uneo intimnu dimenziju u srpsko vajarstvo, stvorio moderan psihološki portret, a u monumentalnoj plastici negovao je epsku tradiciju. Prvi je kod nas ozbiljno i studiozno pisao o skulpturi.

Sreten Stojanović ostavio je jedan od najvrednijih skulptorskih opusa u srpskoj umetnosti 20. veka. Rodnom Prijedoru je za života ustupio značajan fond svojih radova, a njegovo se delo ipak može dovoljno pregledno sagledati u stalnim postavkama Galerije Pavla Beljanskog u Novom Sadu, Narodnom muzeju i naročito Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, a u memorijalnim kompleksima Beograda, Vojvodine, Crne Gore i Republike Srpske postavljene su neke od njegovih najznačajnijih monumentalnih kompozicija.

Veliki slikari - Rembrant van Rijn

Na početku života, Rembrantu je sve išlo od ruke: nije morao da nasledi očev mlinarski zanat, a nakon svega nekoliko meseci provedeni na univerzitetu u rodnom Lajdenu, roditelji mu izlaze u susret i šalju ga u slikarsku školu. Podržali su ga i kada se zaputio u Amsterdam da uči sa tamošnjim slikarskim majstorima. Već sa osamnaest godina Rembrant ima sopstvenu slikarsku radionicu. Iako ne dobija još uvek porudžbine, s uživanjem slika članove svoje porodice, prikazujući ih kao istorijske ili biblijske likove. U početku slike kupuju poznanici, a zatim i poznanici tih poznanika, vest o njemu se zato brzo širi gradom i on dobija prve porudžbine. Nakon očeve smrti, Rembrant odlazi 1630. godine u Amsterdam, gde počinje da sarađuje s trgovcem Hendrikom van Ojlenburgom. Mladići otvaraju sopstvenu radionicu za slikarsko-restauratorske radove, a uz nju i dućan za prodaju umetničkih dela. Rembrant tada mnogo radi u žanru portreta - od 1631. do 1640. godine naslikao je čak šezdeset i jedno platno te vrste. Godine 1632. dobija prvo značajnu porudžbinu koja mu je promenila život. Reč je grupnom portretu za esnaf amsterdamskih lekara - Čas anatomije doktora Tulpa. Bilo je to prvo slikarevo iskustvo u domenu grupnog portreta. Javni časovi na leševima organizovani su samo jednom godišnje, pa je prikazana tema bila veoma retka. Na slici je prikazan leš Adrijana Adrijansa, stanovnika Lajdena, koji je zbog krađe obešen 31. januara 1632. godine. Obdukciju vrši doktor Nikolas Tulp, prvi anatom Društva amsterdamskih lekara. Kompozicija slike nije zamišljena na tradicionalan način. Umesto svečanog prikazan statilnih figura, pred nama je živa i dinamična grupa sedmoro ljdi koji sa zanimanje slušaju predavača. Slika je doživela neverovatan uspeh i donela zvanično priznanje tada mladom, dvadesetšestogodišnjem slikaru. Gotovo četvrt veka kasnije s jednakim oduševljenjem dočekana je Rembrantova slika Čas anatomije doktora Dajmana, koja je više od dva veka nakon svog nastanka fasicinira Vinsenta van Goga, koji u pismu bratu Teu kaže: "Sećaš li se fantastične boje tog leša? A njegovih stopala izrazito zemljane boje?"

 

Rembrant van Rijn: Čas anatomije

Osim uspeha, život u Amsterdamu doneo mu je i poznanstvo sa Saskijom van Ojlenburg, ćerkom gradonačelnika grada Leuvardena i sestrom od strica umetnikovog saradnika Hendrika. Godine 1634. sklopili su brak koji je umetnika uveo u više krugove amsterdamskog društva. Rembrant kupuje na kredit luksuznu kuću u najuglednijem delu Amsterdama, ima mnogo učenika, dobija porudžbine i lepo zarađuje. Međutim, voli i da troši novac, pa kupuje umetnička dela za svoju kolekciju. Nažalost, u braku sa Saskijom troje dece im je umrlo kod su bile bebe, ali se 1641. godine konačno rađa zdrav dečak Titus. Međutim, naredne godine umire Saskija, čije je zdravlje bilo narušenom tuberkulozom i čestim porođajima. Istovremeno, Rembrant je izazvao skandal naslikavši čuvenu Noćnu stražu, koja je bila rezultat porudžbine Udruženja građanske milicije. Zadatak je bio da naslika grupni portret dobrovoljačke čete navedenog udruženja, kojoj su pripadali najugledniji i najbogatiji amsterdamski građani. Slikar je bio dužan da predstavi šesnaest oficira na čelu s kapetanom Fransom Baningom Kokom, te je svaki od njih dao sto guldena s namerom da bude ovekovečeno na slici ravnopravno s drugima. Šta je Rembrant naslikao? Iz dubokog mraka, pravo kao posmatraču kreće se grupa naoružanih ljudi, obasjana svetlošću koja prodire sleva i izvlači iz magle čas deo figure, čas polovinu lica, čas odsjaje na šlemu i, sasvim neočekivano, devojčicu odevenu u svilenu haljinu. Postavilo se pitanje zašto su oficiri platili sto guldena da bi se neki jedva nazirali na platnu, a uz to ni kapetan nije sebe prepoznao na platnu, te je tražio da mu Rembarnt vrati novac. Nakon što se skandal donekle smirio, slika je ipak okačena iznad kamina u dvorani amsterdamske građanske milicije, gde je stajala gotovo dva veka, vremenom sve više prekrivena tragovima čađi. Zato se činilo da je na platnu prikazana četa oficira noću, pa je slika dobila nama danas poznati naziv, iako u originalu stoji: Izlazak čete građanske milicije kapetana Fransa Baninga Koka. Tek nakon što je 1975. godine slika restaurirana, dokazano je da se radnja odvija danju, te da grupa naoružanih stražara izlazi na svetlost iz senovitog ulaza s nadstrešnicom.  

 

Rembrant van Rijn: Noćna straža

Tokom svog života Rembrant je uradio oko osamdeset autoportreta - slika i crteža. Iz ranog perioda stvaralaštva izdvaja se Autoportret iz 1629. godine, gde umetnik ne usredsređuje svoju pažnju samo na sebe nego i na kicoško odelo koje nosi. Veoma brižljivo je naslikao svaki detalj, od masivnog zlatnog lanca do raskošnog nojevog pera koje krasi kapu. Na kasnijim autoportretima umetnik nastavlja da eksperimentiše s kostimima, ne zaboravljajući da izrazi sopstveni odnos prema životu. Tako o stabilnosti njegovog statusa kao uspešnog mladog umetnika svedoči poznati Autoportret sa zlatnim lancem iz 1633. godine. Rembrantovo lice se pojavljuje i na nekim drugim njegovim delima, gde se umetnik nalazi kao učesnik radnje ili posmatrač sa strane. Platna iz kasnijeg stvaralačkog perioda prikazuju čoveka u čijem se izgledu primećuju znaci umora, jer je Rembrant imao materijalne i porodične probleme. Na vrhuncu slave i porodičnog blagostanja, umire njegova supruga Saskija, zatim i žena s kojom je kasnije živeo, a potom i sin jedinac. Uprkos finansijskim poteškoćama, nastavlja da kupuje umetnička dela što ga naposletku dovodi do potpunog bankrotstva. 

 

Nemački slikar i istoričar umetnosti Joakim Zandrart zapisao je 1675. godine sledeće reči o Rembrantu:

 

"On je bio neobično aktivan čovek i da je samo umeo da bude lojalan i diplomata u odnosima s drugim ljudima, kao i da je razumnije upravljao svojim finansijama, mogao je znatno da uveća svoj imetak."

 

Slikar je optuživan zbog svojeglavosti i preziran zbog odlučnosti da ne izda vlastite predstave o zadacima umetnosti kako bi ugodio ćudima naručilaca. Umetnik je umro u potpunoj bedi 4. oktobra 1669. godine. O tom tužnom događaju nisu pisane ode ili epitafi, već iz skormne beleške u knjizi umrli u parohijskoj crkvi, na čijem groblju je slikar i sahranjen. 

Kada je bio na vrhuncu slave, gomile mladih ljudi iz cenjenih porodica dolazile su u Rembrantovu radionicu, želeći da postanu njegovi učenici. Međutim, majstor nije podlegao visokim honorarima, koji su mu nuđeni, nego je samo dostojne prihvatao da rade pod njegovim rukovodstvom. Jedan od umetnikovih biografa zapisao je sledeće o Rembrantovom načinu podučava mladih slikara u svojoj radionici:

"Ne gubeći dragoceno vreme na sitnice, Rembrant je tražio da se jegovi učenici takođe savesno odnose prema svom učenju; svaki propust ozbiljno im je naplaćivao. Želeći da sačuva individualnost svojih učenika i zaštiti ih od uzajamnih uticaja, odmah pored svoje radionice napravio je male komore odvojene tankim daščanim pregradama. Mladi slikari ni na trenutak nisu mogli da pomisle kako su se oslobodili budnog majstorovog oka. Ako bi ko od njih dopustio sebi neku suviše slobodnu šalu s modelom, ako bi se u nekoj od pregrada čuo odveć živahan razgovor i smeh, odjeknula bi preteća lupa štapa o pregradu - i u košnici Rembrantove radionice opet bi zavladao neometani rad u tišini." 

Sedam nizozemskih provincija oslobodilo se 1609. godine od španske vlasti i ujedinilo u nezavisnu državu koja je po svom uređenju bila demokratska. Među njima najbogatija provincija bila je Holandija, ali su umetnici tog doba izgubili svoje do tada najdarežljivije pokrovitelje - aristokratiju i crkvu. Tada sve više obični građani revnosno kupuju umetnička dela, a najviše se traže žanr-scene koje prikazuju običan građanski život. Jedan engleski putnik je boraveći u Amsterdamu 1640. godine zapisao:

"Što se tiče slikarstva i sklonosti prema njemu, u tome se s Holanđanima niko ne može meriti. Svi bez izuzetka nastoje da ukrase svoje kuće umetničkim predmetima. Mesari i pekari, kovači i obućari - svi ukrašavaju svoje dućane  i domove izlažući slike najpoznatijih majstora."

Razvoj Rembrantovog stvaralačkog genija bio je u suprotnosti sa zahtevima tržišta. Prijatelji su pokušavali da ga ubede u to da se prilagodima zahtevima publike i da slika dela koja će naći svoj put do kupaca. Rodio sam se kao Rembrant i kao Rembrant ću umreti - govorio je neumoljivi umetnik ne želeći da se povinuje uvek promenljivom ukus publike. Zato su u njegovo vreme drugi umetnici, osrednji portretisti, smatrani pravim predstavnicima holandskog slikarstva, sve dok mnogo kasnije nije priznata veličina Rembrantove umetnosti.

Veliki slikari - Edgar Dega

Edgar Dega: Autoportret (1863)

Edgar Dega je uz Monea, Pisaroa i Renoara jedan od osnivača impresionizma. Oni su zajedno izlagali počev od 1874. godine. Teme Degaovih slika su konjske trke, bajkoviti svet balerina, sumorno dirinčenje peglerki i blaga svetlost u radnji modne krojačice. Umetnik je često birao neobične uglove i perspektive koje su kritičari upoređivali s fotografskom kompozicijom. Koristio je pastelne i uljane boje i isprobavao mnoge tehnike. Iako je postigao slavu za života, u poslednjim godinama je oslepeo, te prestao da slika. Za njim je ostalo više od dve hiljade slika, crteža pastelom i skulptura. Bio je izvanredan crtač, opsednut prikazivanjem pokreta i prolaznog trenutka. 

Iler Žermen Edgar de Ga rođen je 19. jula 1834. godine u Parizu u imućnoj i obrazovanoj porodici koja je pripadala višem sloju srednje klase. Bio je najstarije od petoro dece rođeno u braku bankara Ogista de Gaa i njegove supruge Selestine. Nakon mature, Edgar je upisao Pravni fakultet, a uporedo sa studijama dobio je dozvolu da u Luvru kopira slike starih majstora. Ubrzo je napustio fakultet i posvetio se slikanju, što je njegov otac zdušno podržao. Nakon što mu je sin iz Italije, gde je boravio u vili Mediči slikajući i kopirajući dela starih majstora, poslao nekoliko slika i crteža, otac Ogist mu piše: 

"Radi mirno, sledi svoj put, kažem ti, i možeš biti siguran da ćeš postići velike stvari. Pred tobom je divna budućnost; nemoj se obeshrabriti, nemaš nikakvih razloga za brigu."

Lorenco Pagan i Ogist de Ga (oko 1871-72)

Bogat, ugledan i prosvećen čovek, Degaov otac Ogist amaterski se bavio slikarstvom i muzikom. Divio se italijanskom slikarstvu 15. veka, vodio je sina u Luvr i kod svojih prijatelja kolekcionara. U njegovom domu jednom sedmično su se održavali muzički saloni, na kojima su nastupali amateri i profesionalci, pevajući i svirajući. Edgar je naročito voleo muziku Gluka, Vebera, Verdija, Gunoa i Vagnera. Obožavao je operu, naročito žanr velike francuske opere, koja je zahtevala učešće brojnih solista, velikih horskih ansambala i plesne tačke. Raskošna scenografija i kostimi pomagali su da se teme, najčešće srednjovekovne i renesansne, dočaraju što privlačnije. Dega je bio redovan posetilac predstava u Pariskoj operi, a pošto su mnogi članovi orkestra bili njegovi prijatelji, umetnik se slobodno kretao i iza scene, posmatrajući užurbani umetnički život. Brojni muzičari bi dolazili u dom njegovog oca, a neretko su prikazivani na umetnikovim platnima, poput španskog tenora Lorenca Pagana ili pijanistkinje Mari Dijo, sestre fagotiste Dezirea Dijoa. 

 

E. Dega: Orkestar opere (1870)

Po povratki iz Italije, gde je boravio tri godine, Dega ponovo odlazi u Luvr da kopira slikarska dela. Upoznaje Eduara Manea i s njim odlazi u kafe Gerboa, gde su se okupljali i drugi umetnici, poput Monea, Renoara, Sislea i Sezana. Odbacivši akademske teme, Dega se pronašao u slikanju prizora iz svakodnevnog života, poput konjskih trka ili predstava u Pariskoj operi, zbog čega je Mane rekao da je slikar života na visokoj nozi. Početkom sedamdesetih godina Dega se posvetio proučavanju igračica i njihovog rada. U proleće 1874. umetnici organizuju Prvu izložbu impresionista, a Degaova dela su najmanje kritikovana. Nakon očeve smrti, porodična firma je bankrotirala, te se Edgar našao u ozbiljnim finansijskim neprilikama. Dega se nije ženio, živeo je sam. Jedino društvo bile su mu kućne pomoćnice Sabina i Zoe. Pošto su mu slike prodavane, uspeo je da učvrsti svoje finansije, te da kupuje umetnička dela. Kupujem i kupujem! Više ne mogu da se zaustavim - poverio se jednom svom prijatelju. Pošto je postepeno gubio vid, Dega se sve više interesovao za skulpturu, koja mu je omogućavala da prstima proučava pokret. Kada je naposletku bio gotovo slep, odustao je od slikanja. Umro je 27. septembra 1917. godine, a sahranjen je na groblju na Monmartru u Parizu. 

***

Voleo bih da budem slavan i nepoznat!

Iako je Dega bio među osnivačima impresionizma, te izlagao dela na njihovim izložbama, nije želeo da prihvati taj termin, navodeći da je realista. Nikada nije slikao na otvorenom poput kolega impresionista. Kao izvrstan crtač majstorski je slikao pokret, što se vidi na slikama s temom baletskih igračica i golih žena koje se kupaju. Uz to, umetnik je slikao i trkačke konje i džokeje, kao i portrete. Istraživao je brojna sredstva umetničkog izraza, poput gvaša, tempere, ulja, gravure, fotografije i skulpture. Od svih tehnika najviše se posvetio pastelu. 

Na početku karijere želeo je da se bavi istorijskim slikarstvom, naročito cenjenim u to vreme, ali se u tridesetim godinama okrenuo slikanju savremenog života. Krajem osamdesetih godina 19. veka posebno se zainteresovao za fotografiju, pa je fotografisao svoje prijatelje, često uz svetlost lampe, ali i plesačice i gole žene, što je potom koristio za svoje crteže i slike. Veoma je poštovao stare majstore, kopirajući njihova dela, a divio se Engru i Delakroau. Sakupljao je japanske printove koji su uticali na kompoziciju njegovih dela. 

Već u ranim radovima istakao se po tome što je na neobičan način prikazivao objekte ili birajući neočekivane uglove. Napuštajući istorijske teme okrenuo se savremenom životu, pa je slikao konje i njihove jahače, modiskinje i peglarke. Uskoro počinje da slika i baletske igračice. Osim predstava u Pariskoj operi, Dega je prikazivao i scene iz života u kafeima, a jedna od najpoznatijih slika iz te oblasti je Čaša apsinta iz 1876. godine. U kasnijim delima okrenuo se prikazivanju žena dok se kupaju, brišu peškirom ili češljaju kosu. Dega je tokom četiri decenije stvorio znatan broj skulptura, koja javnost nije videla sve do 1918. godine, kada su prikazana na posthumnoj izložbi. 

Leto u klasičnoj muzici

Tema godišnjih doba je veoma rasprostranjena u umetničkoj muzici, od čuvenih Vivaldijevih koncerata preko romantičarskih klavirskih minijatura do baletskih ostvarenja ili simfonijskih poema. I ne samo u muzičkoj, nego i u likovnoj umetnosti. Neretko se godišnja doba pojavljuju i u poeziji, stvarajući neophodnu atmosferu. Ovoga puta odabrala sam upečatljiva orkestarska dela iz opusa Aleksandra Glazunova, Frederika Delijusa, Huga Alfena i Antona Veberna. 

Ruski kompozitor Aleksandar Glazunov sebe je video pre svega kao simfoničara, te je žanru baleta posvetio samo nekoliko ostvarenja. Međutim, upravo mu je balet Godišnja doba iz 1900. godine doneo veliki uspeh. Koreografiju je osmislio čuveni Marijus Petipa, a uloge su bile poverene zvezdama Carskog baleta u Sankt Peterburgu. Osim toga, uspehu dela doprineli su melodijska invencija i umeće orkestriranja samog kompozitora, koji je bio student Nikolaja Rimskog-Korsakova. Jednočini balet je podeljen na četiri scene koje odgovaraju godišnjim dobima. Treća scena opisuje leto, tu gledamo igru cveća, gde različci i makovi plešu u zanosnom ritmu valcera, čujemo nezaobilazan zvuk harfe, ali i drvenih duvačkih instrumenata (flaute, klarineta), a na sceni se pojavljuju i likovi iz mitologije – satiri, faunovi, vodene nimfe. Kao što se i očekuje od baleta, muzika je veoma slikovita i raznobojna. 

Anders Zorn: Ples za letnju dugodnevicu

Jedan od najpoznatijih švedskih kompozitora romantizma bio je Hugo Alfen. Bio je i violinista i dirigent, studirao je muziku u rodnom Stokholmu. Pisao je orkestarsku, horsku, vokalnu i kamernu muziku. On je u svojoj rodnoj zemlji bio kao Edvard Grig u Norveškoj ili Jan Sibelijus u Finskoj. Van granica domovine najpoznatiji je po svojoj Švedskoj raspodiji br. 1, nazvanoj Midsommarvaka. Ova simfonijska poema je komponovana 1903. godine tokom Alfenovog boravka u Danskoj. U partituri je opisana kao fantazija na poznate švedske narodne melodije koje dočaravaju proslavu dočeka leta u Švedskoj. Ideju za pisanje ove kompozicije Alfen je dobio još u periodu između 1892. i 1895. godine, kada je provodio letnje mesece u okolini Stokholma, gde je priroda bila najlepša. Alfen je tada provodio vreme s meštanima i učestvovao, uglavnom kao posmatrač, a ponekad i kao violinista, u proslavama dočeka leta. Svoju Švedsku rapsodiju opisao je kao hvalospev švedskoj naravi i švedskoj prirodi. Na gornjoj slici vidi se prikaz navedene proslave. Reč je o tradicionalnim plesovima koji se izvode tokom proslave letnje dugodnevnice u Švedskoj, često oko majskog stuba (majstång), uz narodnu muziku, vence od cveća i svečanu atmosferu.

 

Jelka Rozen: Delijus u bašti u Greu

Engleski kompozitori kasnog romantizma bili su veoma naklonjeni prirodi, te se u njihovim opusima često nailazi na programska ostvarenja tog tipa. Frederik Delijus je bio jedan od njih, a za sobom je ostavio nekolicinu kompozicija koje u svom naslovu imaju reč ‘leto’. Sa vama ovoga puta delim dve orkestarske kompozicije, koje imaju svojevrsni pandan i u slikarskom opusu njegove supruge. Frederik Delijus je 1896. godine upoznao Jelku Rozen, nemačku slikarku rođenu u Beogradu, ćerku diplomate Georga Rozena i unuku Ignaca Mošelesa. Studirala je slikarstvo u Parizu i govorila tri jezika – nemački, engleski i francuski. Dok je živela na Monparnasu, Jelka je upoznala mnoge umetnike, poput Ravela, Forea, Gogena, Munka i drugih. Stilski je pripadala impresionizmu i poentilizmu. Provodila je dosta vremena slikajući tokom letnjih meseci u velikoj kući s prelepom baštom u Greu na Loani, mestu koje se nalazi 70 kilometara južno od Pariza, poznatom po posetama umetnika. Često je na svojim platnima koristila pastelne boje, a njena bašta, kao i okolni pejzaži, bili su najčešće teme za slikanje. Kompozitor i slikarka su delili ljubav prema umetnosti i muzici. Jelka je nakon njihovog prvog susreta pozvala Delijusa da joj se pridruži u Greu kad god to želi, a obostrana osećanja su dovela do sklapanja braka 1903. godine. U tom mirnom okruženju Delijus je pronašao savršeno mesto za stvaranje muzike. Upravo je ta bašta bila inspirativna za Jelku kao likovnog i Delijusa kao muzičkog umetnika. O tome svedoče njene slike, kao i Delijusove kompozicije, poput simfonijskih poema U letnjoj bašti (1908) i Letnja noć kraj reke (1911). 

 

Pre nego što je postao kompozitor atonalne muzike, Anton Vebern je pisao kasnoromantičarsku muziku, po ugledu na svog idola Riharda Vagnera. Rođen u godini njegove smrti (1883), Vebern od oca na poklon nakon završene srednje škole dobija putovanje u Bajrojt, gde ga je očarala Vagnerova muzika. Međutim, nakon što se 1903. preselio u Beč, imao je prilike da čuje orkestarska ostvarenja Riharda Štrausa. Vebern je bio veliki ljubitelj prirode, te inspirisan poemom pesnika i filozofa Bruna Vilea, 1904. godine piše kompoziciju Im Sommerwind. Muzika te očaravajuće orkestarske idile zasniva se na nasleđu velikana nemačke muzike, kao što su Vagner i Štraus. Vileova poema čini deo romana Otkrivenja kleke: Roman onoga koji sve vidi. Šesta knjiga, Erkenne dich selbst (Upoznaj samog sebe), počinje pesmom koja opisuje šumu i letnji vetar kako prolazi kroz paprati i borove, sa smolastim mirisom u vazduhu i kupinovim viticama svuda unaokolo. Pesma se završava pitanjem: „Znaš li, zamišljena dušo, šta te čini srećnom?“ i odgovara: „Beskrajni mir.“ Pesma u celini predstavlja himnu seoskom životu, s vetrom koji donosi zvuke i mirise leta. Ovo delo je bilo Vebernova prva kompozicija za veliki orkestar, koju je započeo sa 19 godina, iako je komponovanjem počeo da se bavi pet godina ranije. Delo je raskošno i puno slikovitih efekata koji dopunjuju Vilovu pesmu. Kraj idile, koji odgovara pesničkom pozivu na beskrajni mir, završava se dinamičkom oznakom: bis zu gänzlicher Unhörbarkeit (do potpune nečujnosti). I upravo je to jedna od inovacija ovog dela – ono koristi zvuk podjednako kao i tišinu kako bi dočaralo ideju leta, šume i nevidljivog vetra koji kroz nju prolazi.

Srpska muzika kroz vekove - IV rukovet Stevana Mokranjca

Mirjano, oj Mirjano!

Imaš ruse kose, Mirjano,

daj, daj, da gi mrsim ja!

Mirjano, oj Mirjano!

Imaš čarne oči, Mirjano,

daj, daj, da gi pijem ja!

Mirjano, oj Mirjano!

Imaš belo grlo, Mirjano!

daj, daj, da gi grizem ja! 

 

Melodiju na navedene stihove Mokranjac je 1890. godine napisao u dve varijante: prvu kao solo pesmu za solo tenor, muški hor i klavir, a drugu za solo bas, mešoviti hor, klavir, kastanjete i tamburine. Iako je druga varijanta naznačena kao Četvrta rukovet, zapravo ima formu solo pesme sa neobičnim dodatkom - horom i udaraljkama. Pošto rukovet kao žanr podrazumeva svitu sastavljenu od više pesama, ova rukovet to zapravo formalno nije, jer sadrži samo jednu pesmu. Pesma Mirjana nastala je u Prizrenu, gde je dobila pesničko, muzičko i koreografsko uobličenje. Mokranjac je melodiju zapisao po pevanju Dragutina Ilića, sina pesnika Jovana Ilića i brat poznatijeg Vojislava. Sam kazivač melodije tvrdi da je pesmu iz Prizrena u Vranje doneo srpski spisatelj Zarija Popović, rodom iz Gnjilana. On je u Vranje stigao 1878. godine, a naredne godine osnovao je pevačko društvo Prava Srbija. Dve godine potom, u Vranje stiže Dragutin Ilić kao pisar prvostepenog suda i upoznaje Zariju, koji mu je prilikom jednog druženja otpevao Mirjanu. Ilić se nije dugo zadržao u Vranju i već se 1882. godine vratio u Beograd, gde je svom prijatelju Mokranjcu otpevao pesmu poreklom iz Prizrena. Nekoliko decenija kasnije, u Muzičkom glasniku br. 4 iz 1922. godine, Ilić opisuje kako je doterao tu narodnu, prizrensku varošku pesmu:

 

"Mirjana, odnosno njezina narodna melodija pevala se onda u Vranju pod nazivom 'Čoček avasi' (Čočečka arija). Odnosno teksta napomenuću samo toliko, da u njemu ima neke moje prerade, i da pesma u refrenu melodije nije imala tekstualnog refrena, nego se u tome pevač pomagao sa 'Oj, la-la, la-la, la-la-la'. Da bi se ovo dosadno 'lalakanje' u pevanju izbeglo, ja sam, po želji Mokranjčevoj, dodao refren: 'Daj, daj, Mirjano, ruse kose/Daj, daj!Daj, daj, da gi mrsim ja/ Izgorof, Mirjano, za tebe!' Ovde je red spomenuti da je Mokranjac u harmonizaciji refrena, i to drugi red njegove strofe: 'daj, daj' utoliko doterao što bi se ono 'daj, daj' po brzini tempa narodnog moralo sedam puta ponoviti...a on jesve te osmine nota onako kako se ona u narodu peva spojio u četvrtine...Mokranjac je nju dakle stavio u note onako kako se ona u narodu peva, harmonizirao je, udesio za solo glas uz pratnju klavira i hora. Refren između strofa, koji peva hor sa: la, la, la, la, dok se solista odmara, dodao je Mokranjac. On je postojao uz narodnu melodiju. Da li je on Mokranjčeva originalna tvorevina, ili je i on porekla narodnog, nije mi poznato."

Mokranjac je Mirjanu namenio operskom pevaču Žarku Saviću, koji se početkom 20. veka proslavio na mnogim operskim scenama. Znameniti srpski dramski pisac Borisav Stanković uneo je u svoj najpoznatiji pozorišni komad Koštanu oko dvadeset najlepših vranjanskih pesama, među kojima i Mirjanu.

 

Muziciranje na otvorenom u vreme bidermajera

Karl Špicveg: Nedeljna šetnja (1841)

Iako se termin bidermajer obično ne upotrebljava u muzičkoj istoriji, već radije rani romantizam, u muzici tog doba se ipak uočavaju karakteristike tog stila, kao što su negovanje kućnog muziciranja, razvoj malih žanrova, poput vokalne i klavirske minijature, ali i velika popularnost valcera. Muzički izdavači su poručivali dela lakog karaktera, jer se to dobro prodavalo, a muzika je bila namenski pisana za izvođenja u intimnom okruženju građanskog doma. Tipično obeležje bidermajera je beg od stvarnosti u pravcu idile i privatnosti, a mesto gde su ljudi mogli da se opuste bila je priroda. Običaj muziciranja na otvorenom ne predstavlja novi fenomen u periodu bidermajera, ali se nameće kao veoma moderna pojava među pripadnicima građanskog društva na početku 19. veka. Razlog tome leži u romantičarskom idealu koji teži da čovek bude bliži prirodi, a pronalazi se u književnosti, umetnosti i filozofiji tog doba. Tome su doprinele važne društvene i kulturne promene s kraja 18. i početka 19. veka. Zahvaljujući Francuskoj revoluciji, prosvetiteljstvu i industrijskoj revoluciji, pojavila se jedna nova društvena klasa, koja je imala dovoljno novca i slobodnog vremena da se posveti slobodnim aktivnostima zarad zabave. Naročito je građanstvo moglo u miru da živi nakon Napoleonovih ratova (1799-1815), pa su lepe umetnosti i muzika zauzele centralno mesto u domenu zabave tokom bidermajera. Kako bi bile zadovoljene potrebe šire publike za muziciranjem na otvorenom - u baštama, šumi, na livadi, prilikom šetnje s prijateljima ili na nekakvoj zabavi - pravljeni su novi, mali, pokretni instrumenti. Neke od njih su pretežno svirali diletantni iz redova građanskog društva zarad sopstvene zabave u slobodno vreme. Ni u jednom drugom području nije toliko bila popularna ova pojava kao u Beču. Građani su odlazili u okolinu carskog grada kako bi pobegli u prirodu koja je za njih bila idilična, ali su isto tako bežali i od atmosfere koja je vladala u društvu u doba političke kontrole i cenzure Meternihovog doba. 

 

***

Među najpopularnijim instrumentima koji su pratili zaljubljenike u muziku na njihovim izletima u prirodu bile su orfika, gitara i čakan. Evo šta je o orfici zapisao njen pronalazač Karl Leopold Relig: 

"Lepota tona, lakoća rukovanja i udobnost tri su osnovne karakteristike zbog kojih orfika, prema mišljenju najistkanutijih bečkih stručnjaka, zaslužuje da se uvrsti među najbolje muzičke instrumente."

 

Reč je svestranom instrumentu, nastavlja da ga opisuje Relig, jer ga svirač može držati dok sedi na sofi, stolici, na travi, držeći ga u krilu, a pridržava traka. Iako je to jedan mali instrument s dirkama, izgled je nastao pod jakim uticajem trzalačkih instrumenata. Relig je smatrao da ima značajne prednosti u odnosu na žičane instrumente, poput laute. Orfika se u Religovoj brošuri i na drugim mestima prikazuje na sviraču koji se nalazi u prirodi, što potvrđuje njegovu osnovnu namenu - da bude instrument za muziciranje na otvorenom. Ne čudi što je u Engleskoj nazivan vikend klavirom (Weekend piano). Treba napomenuti da je u Engleskoj krajem 16. veka razvijen orferion, trzalački instrument s metalnim žicama, po izvođačkoj praksi sličan lauti, te da je njegov naziv oformljen od imena dva starogrčka muzičara Orfeja i Ariona. Relig je svoj instrument nazvao orfika, zato što po obliku odgovara Orfejevoj liri, ali konstrukcija je zapravo u jednakoj meri inspirisana lirom-gitarom, koja je bila popularna na početku 19. veka. Pre nego što je Relig osmislio instrument koji, kako sam kaže, predstavlja kombinaciju laute i klavira, u Engleskoj su graditelji instrumenata, a potom i u Nemačkoj, razvijali neku hibridnu vrstu trzalačkog instrumenta s dirkama. Nemac Kristijan Klaus je u Londonu 1783. godine patentirao klavir gitaru, da bi uskoro nakon toga i drugi engleski graditelji nastavili da razvijaju tu ideju. Godine 1799. Anton Bahman je u Berlinu uveo klavijaturnu gitaru. Religov koncept kombinacije jednog pokretnog žičanog instrumenta sa dirkama imitirali su i drugi graditelji, ali su njihovi instrumenti bili više namenjeni za muziciranje u sobama nego na otvorenom. Sve te inicijative, koje su imale za cilj da trzalačke instrumente pretvore u pokretne klavire, nisu bile ni estetski, ni funkcionalno niti komercijalno uspešne. I orfika je imala sličnu sudbinu. Bila je toliko teška da je svirač nije mogao prijatno nositi čak i kada je okači na rame. Iako je imala lep zvuk, polako je nestala iz upotrebe, pa joj se danas možemo diviti jedino u muzejima. Njenu ulogu preuzela je gitara.

 

Manje je poznata činjenica da je Betoven napisao Dva komada za orfiku WoO 51 1798. godine, koja su danas poznata kao Sonata za klavir. U jednom pismu kompozitorovog prijatelja iz mladosti Franca Gerharda Vegelera iz 1827. godine saznaje se da je on posedovao note dva kratka komada za orfiku koju je umetnik napisao za njegovu ženu. 

Svirač na gitari (18. vek), prema Vatou, ulje na drvetu

***

 

Nakon određenih tehničkih poboljšanja, gitara je postala omiljeni kućni instrument, ali je isto tako nudila brojne prednosti i za muziciranje na otvoreno u poređenju sa drugim instrumentima, koji su tada takođe bili popularni, kao što je klavir ili harfa. Gitara je bila povoljnija od klavira ilil gitare, pa samim tim i dostupnija većem broju ljubitelja muzike. U mnogim velikim evropskim gradovima, pa čak i u manjima mestima, gitara se mogla kupiti po povoljnim cenama. O tome je pisao anonimni autor u članku "Tonleiter zur Gitarre" u Journal des Luxus und der Moden 1797. godine:

 

"Kao što se već dobro zna, postoje različite vrste gitara, koje ovaj instrument u gotovo svakoj zemlji na neki način čini lokalnim, pa se i drugačije svira. Postoje engleske, francuske, španske gitare koje se ljubiteljima ovog instrumenta, koji se naročito preporučuje za pratnju pevanju na otvorenom." 

 

Osim što je bio veoma povoljan instrument, gitara je bila popualrna i zbog toga što se relativno lako može savladati. Početnici mogu za kratko vreme da nauče par akorada i jednostavnu melodiju. Isto tako, sam izvođač je mogao da naštima svoj instrument, dok je za štimanje klavira i harfe potreban stručnjak. I sam Frančesko Molino, jedan od najuticajnijih gitarista tog vremena, naglašava da gitara ima značajne prednosti, zbog lakoće savladavanja, brzog štimovanja i dostojanstvenog držanja. Njena najvažnija prednost je svakako nosivost, jer u poređenju sa drugim instrumentima, gitara je laka i jednostavna za nošenje. Ovako zvuči prvi stav Molinove Sonate za gitaru u G-duru.

 

Već 1801. godine gitaru predstavljaju kao elegantni modni detalj za dame, a dve godine kasnije u istom magazinu gitaru predlažu kao savršen prateći instrument za odlaske na izlete: 

 

"Gitara je divan ukras za obrazovanog pevača. Njen melodičan ton okružuje njegov čist glas i pevač može biti zadovoljan da sa sobom može da ponese mali instrument koji zauzima malo prostora u pevačevoj sobi, prilikom izleta u prirodi ili druženja u krugu prijatelja."

 

U novinama Allgemeine musikalische Zeitung 1806. godine zapisano je da je gitara stekla značajan broj poklonika zbog njene prijatne forme, lake prenosivosti, modernosti podržane modom, lakog savladavanja tehnike sviranja i zbog toga što nije skup instrument. Za mlade devojke gitara je bila graciozan instrument koji je pratnja pevanju, a u te svrhe su ga koristili i studenti. Mlada junakinja Nataša iz Tolstojevog romana Rat i mir bila je toliko zanesena zvukom gitare da je prestala da svira harfu. Isto mišljenje su delili graditelji instrumenata, nastvanici muzike i kompozitori. Tako je poznati berlinski graditelj gitara Johan Gotlob Tileman u svom članku O gitari 1810. godine istakao da i najljući protivnici gitare moraju zaćutati kada se u toploj letnjoj večeri čuje jednostavna pesma u izvedbi lepog glasa praćena melanholičnim akordima na gitari. Zahvaljujući inovacijama u konstrukciji gitare, koja je osim ostalog olakšala njenu težinu, učinila je taj instrument pogodnim za prenošenje iz sobe na otvoreno, a njena primenjivost je dodatno pojačana time što je pevač sebe mogao da prati na gitari dok šeta. Ona je praktično ušla u svakodnevicu ljubitelja muzike u vreme bidermajera i mogla se čuti čak i na putovanjima čamcem. Bečki umetnici koji su pripadali krugu poznatog kompozitora Franca Šuberta često su odlazili na izlete u prirodi i svirali tom prilikom na gitari. Na mnogim slikama prikazani su kompozitorovi prijatelji Johan Mihael Fogl i Johan Umlauf kako muziciraju na gitari. Recimo, na slici Ballspiel in Atzenbrugg ili na seriji litografija pod nazivom Die Landpartie auf den Leopoldsberg. Drezdenski pesnik Karl Teodor Kerner, još jedan Šubertov poznanik, zapisao je da uvek sa sobom ponese gitaru kada šeta po okolnim selima, jer ga to opušta. 

 

S. Džekson: A sketching party in Leigh Woods

Sličnu upotrebu je gitara imala i u Engleskoj, koju su savremenici opisivali kao idealan instrument za sviranje na otvorenom. Ona je činila doe šire zabave koja je podrazumevala crtanje i čitanje poezije. Na slivi A sketching party in Leigh Woods Samjeula Džeksona, nastaloj oko 1830. godine, vidi se predstava gitare. Ljubiteljima muzike bila je dostupna harfa-gitara koju je konstruisao Edvard Lajt. Opisuju je kao prijatan mali instrument čiji je zvuk toliko sličan harfi da se jedino od nje razlikuje kada se vidi. Naročito je pogodna za putovanja ili da se nosi na piknike kraj vode. Lako se prenosi i predstavlja šarmantnu pratnju pevanju. Ima je u više veličina, pa mogu da je sviraju i deca i odrasli. Poznati francuski kompozitor Hektor Berlioz poneo je sa sobom gitaru kada je putovao u Italiju, često je svirajući na otvorenom, o čemu i sam zapisuje: 

 

"Moram ponovo da budem sam. Nosim sa sobom lošu gitaru, dvocevni pištolj, album za beleške i nekoliko knjiga. Tako skroman prtljag neće iskušavati razbojnike, mada bih voleo da ih sretnem...Ništa više ne volim nego da lutam po šumama i među stenjem, sa svim ovim dobrodušnim seljanima, spavajući tokom dana dok lije kiša, a uveče zabavljujući se dok igram saltarelo sa ljudima koji dolaze u našu gostionicu. Ja ih zabavljam svirajući gitaru."

 

J. V. Meler: Portret L. van Betovena

 

Avanturiste poput Berlioza sasvim sigurno su inspirisali raniji časopisi za gitaru, poput Le Troubadour Ambulant - Journal de Guitarre, koji je objavljivan od 1817. godine, gde su se mogle videti slike putujućih izvođača na gitari. Postoje i brojni prikazi uglednih dama i gospode sa gitarama na otvorenom, u parku ili u bašti, pa sve do slike Ludviga van Betovena koji je prikazan s lirom-gitarom. Portret je nastao 1804. ili 1805. godine, a autor dela je Jozef Milibrord Meler. 

***

 

Dva klarineta, flauta, engleski rog i čakan

 

Na slici iznad vidi se deo postavke starih muzičkih instrumenata u Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču. Osim portreta trinaestogodišnjeg Ludviga van Betovena, u vitrini su izloženi duvački instrumenti napravljeni u kompozitorovo vreme. Osim dva klarineta, engleskog roga i flaute, posebno je zanimljiv čakan, instrument pravljen u obliku štapa za hodanje, koji se nalazio u zaostavštini klarinetiste Leopolda Kaltenbrunera. Prema tradiciji koja se prenosi do danas, taj štap je koristio Betoven kada je išao u šetnje. Napravljen je od bojenog voćnog drveta. Isečak sa usnikom nalazi se na poleđini štapa. Nije poznato ko je izradio instrument, a vreme nastanka je nakon 1815. godine.

Osim što je bila povoljna, lako prenosiva i jednostavna za učenje, gitara je bila muzički veoma fleksibilan instrument. Mogla se svirati sama, kao pratnja glasu ili u duetu s drugim, najčešće duvačkim instrumentima. Upravo je taj povratak prirodi na početku 19. veka uslovio razvoj prenosivih instrumenata, kao i spajanje gitare i čakan u duo. Mnogi instrumenti, poput violine, klarineta, flaute ili citre, mogli su da se ugrade u štap za hodanje. Čakan je poput gitare bio povoljan, lako prenosiv i moderan, te pogodan da se nosi na izlete u prirodu. Pretpostavlja se da je i sam Betoven posedovao čakan. U spomenutom duu, čakan bi svirao melodiju, a gitara bi pružala harmonsku pratnju. Od 1810. godine duo čakan-gitara bio je naročito omiljen u velikim gradovima Austrougraske monarhije, kao što su Beč, Budimpešta ili Bratislava. U Lajpcigu je 1813. godine iz štampe izašla kompozicija Variations sur l`Air Gestern Abend war Vetter Michel da za čakan (ili flautu) uz pratnju gitare. Oba instrumenta su u to vreme bila u središtu tehničke inovacije. Novo srebro bila je mešavina bakra, nikla i cinka koja je korišćena za izradu klapni na čakanu, ali i za pragove na gitari. Pojedini nastavnici muzike nudili su časove za oba instrumenta, kao što pokazuje jedan oglas Johana Bauernhubera 1825. godine, objavljen u novinama Vereinigte Ofner und Pester Zeitung. Mogući pronalazač čakana Anton Heberle nastupao je 1810. i 1811. godine s gitaristom i violončelistom Vinćencom Šusterom u Beču, Mariboru, Dubrovniku, Trstu i Veneciji. Šuster je svirao i arpeđone, a objavio je 1825. priručnik za sviranje tog instrumenta, poznatog i kao gitara-violončelo. Jedan od najistaknutijih predstavnika čakana Ernst Kremer komponovao je Introdukciju i varijacije na originalnu temu za čakan uz pratnju klavira ili gitare, kao i Sonatu za gitaru i čakan. I drugi kompozitori su pisali za ova dva instrumenta, poput Frančeska Batiolija, Konradina Krojcera ili Vencela Matigke. Oba instrumenta je svirao Vilhelm Klingenbruner, pa je i napisao Serenadu za gitaru i čakan 1812. godine. Istaknuti bečki izdavač Anton Dijabeli doprineo se širenju repertoara za ova dva instrumenta. 

Srpska muzika kroz vekove - skomrasi (putujući muzičari)

Iz ranog srednjeg veka potiče zanimljivo svedočanstvo o muzičarima na području srpskih zemalja. Romejski istoričar Teofilakt Simokat (kraj 6. i prva polovina 7. veka) u svojoj Istoriji sveta zapisuje priču o tome kako su vojnici cara Mavrikija zarobili trojicu srpskih muzičara kod grada Enatona na Dunavu:

"Sutradan careve štitonoše uhvatiše tri čoveka, rodom Srbe, koji na sebi nisu imali ništa od gvozdenog oružja, niti ratnih sprava. Prtljag su im bile kitare, i ništa drugo nisu sa sobom nosili. Onda ih car poče ispitivati iz koga su naroda i gde su im boravišta, i koji je uzrok njihovom bavljenju oko romejskih mesta. A oni rekoše da su po narodnosti Srbi...Kitare nose zato što nisu izvežbani da na sebi imaju oružje. Njihova zemlja, naime, ne zna za (gvozdeno) oružje, i stoga im pruža život miran i bez pobuna, a oni sviraju na lirama, jer ne znaju da duvaju u bojne trube. Jer oni kojima ratovanje beše nepoznato, s pravo su mogli reći da im je milije bavljenje muzikom."

Da su slovenski narodi bili nadareni za muziku i da su negovali tonsku i igračku umetnost potvrđuju i filološka istraživanja. U vokabularu raznih slovenskih naroda nalaze se glagol poput pjeti (pevati) ili imenica pjesn (pesma). O muzičko-plesnoj praksi starih vremena svedoči i reč plinsjan (plesanje), koja je u 4. veku iz crkvenoslovenskog prešla u gotski jezik, kao i mađarski nazivi igric i igrech za mađarske jokulatore.

Za vreme trajanja Romejskog carstva igrala su se religiozna prikazanja, koja su bila obogaćena pevanjem i sviranjem, kao u antičkom teatru. Te liturgijske drame su prikazivane i u minijaturnom slikarstvu, što je imalo odjeka i u srpskoj umetnosti. To se može videti na fresci Ruganje Hristu u crkvi Svetog Georgija u Starom Nagoričinu kod Kumanova, koju su živopisali 1317-18. godine Mihailo i Evtihije, dvorski slikari u službi kralja Milutina. Ovu novozavetnu scenu opisuju trojica jevanđelista (Matej, Marko i Jovan), ali ne spominju muzičke instrumente i svirače, već samo rimske vojnike i jevrejsku masu. Nemački muzikolog Valter Zalmen objašnjava da prisustvo glasnih instrumenata na fresci potiče iz srednjovekovnog običaja javnog izvršenja smrtnih kazni, koja su obavljana na trgovima uz glasnu i prodornu svirku (trube, rogovi, bubnjevi). Verovalo se da takva muzička buka tera zle duhove. Na fresci se mogu videti, kako primećuje dr Svetozar Radojčić, istraživač srpskog srednjovekovnog slikarstva, "igrači sa dugim rukavima" koji su "svakako preneseni iz neke dramske inscenacije". Tu su i svirači koji scenu začinjavaju glasnom muzikom na dva dugačka roga, na uzdužnoj (kljunastoj) flauti, uz bubanj i činele. 

Putujući muzičari u srednjem veku nazivani su raznim imenima: žongleri, jokulatori, špilmani, minezengeri, skomorohi i skomrasi. U Pohvali sv. Simeonu i sv. Savi Teodosije Hilandarac osuđuje skomrahe koji priređuju svoje "mrsko pozorište" na ulici, jer đavoljim pesmama i nepristojnim smehom skrnave um i upropašćavaju duše praznovernog naroda. U svom pravnom spisu Krmčija Sveti Sava spominje špilmane i objašnjava da taj termin podrazumeva glumce, plesače, gudače i svirače. Sreću se i reči poput igrati, skomrah, licepothodnik, plesač i plesica. Nemačka reč špilman došla je u srpski jezik, jer su Nemci kao putujući muzičari dolazili u Srbiju, kao što su i naši skomrasi po prirodi posla putovali po Mađarskoj, Austriji i Nemačkoj. Njihov život je bio težak, jer su od svog nesigurnog rada morali da se izdržavaju, ali bilo je i onih koji su imali više sreće, pa su dobijali službu na plemićkom ili vladarskom dvoru. U Žitiju sv. Save Teodosije Hilandarac opisuje dobro raspoloženje i skomraško muziciranje na dvoru Stefana Prvovenčanog. Tamo možemo pročitati da srpski vladar "kada seđaše u čelu trpeze, veseljaše blagorodnike bubnjima i guslama, kao što je običaj samodržaca." Pre nego što se zamonašio i dobio ime Simeon, rodonačelnik dinastije Nemanjića Stefan Nemanja je priredio raskošnu gozbu uz skomrašku svirku. 

Trubači i razni drugi "praskavnici" izvodili su muziku za najsvečanije prilike. Zabeleženo je da je trubač Dragan iz Prizrena svojom svirkom ukrasio krunisanje cara Dušana u Skoplju 1346. godine. Postoji podatak da je ovaj muzičar nastupao u Dubrovniku 1335. godine na praznik Svetog Vlaha, zaštitnika grada, zajedno sa drugim muzičarima iz Bosne i Grčke. Do tridesetih godina prošlog veka sačuvalo se predanje o Carskom draganskom igranju kao igri koja se, najčešće uz učešće trubača, od vremena cara Dušana igrala u južnoj Srbiji (današnjoj Severnoj Makedoniji). U arhivima se ovi putujući muzičari pominju kao tubatores (trumbete ili trubači), piffari (frulaši i flautisti), campognatores (gajdaši), gnacharini (bubnjari), sonatores (svirači), tubetae (limeni duvači), lautari (lautisti), a nailazi se i na imena zabavljača raznih vrsta: ioculatores, zugularii, histriones, buffones. 

Godine 1408. srpski despot Stefan Lazarević šalje u Dubrovnik svoju reprezentativnu dvorsku kapelu. Despotovi svirači su tom prilikom nagrađeni, kao i žongleri bosanskog kralja. Muzičari iz Dubrovnika uzvratili su posetom Beogradu i na despotovom dvoru "priredili kurs o svojoj veštini". Oni su gostovali i na dvoru zetskog vladara Balše Balšića 1395. i 1413. godine, a u dubrovačkim letopisima spominju se imena najpoznatijih ondašnjih muzičara, poput Radeta Trubete, Ostoje Pifarusa, Radiše Pifarusa, Petrusa Nikolića Pifarusa i drugih. Ovi i drugi muzičari nastupali su mnogim srpskim vlastelinskim dvorovima.

Putujući muzičari su bili zabavljači koji su istovremeno glumili šaljive igre, pevali, svirali, plesali, a poneki su prikazivali dresirane životinje, najčešće mečke koje igraju uz zvuke bubnja. "Skomrah ili gudec ili sviralnik ili drugi neki takav glumac." - stoji kao opis ovih zabavljača u Beogradskoj krmčiji. U svom Sintagmatu iz 1335. godine Matija Vlastar daje sledeći opis: "skomrasi (su) oni koje nazivaju podražavaocima, od kojih neki imitiraju glasove i likove...U velikim gradovima se hrane zverovi, lavovi i medvedi, od kojih se neki izvode na pozornicu." Vlastar osuđuje i skomrahe zbog podražavanja i narod koji prisustvuje skomraškim zabavama, a napominje da se oni "ne mogu ženiti ćerkom sinklitika ili dvoranina."

Živopisnu sliku plemićkog života srednjovekovne Srbije možemo videti na jednu lepoj ilustraciji u Aleksandridi, srpskom prevodu Pseudokalistenovog Romana o Lesandru Srbljaninu, koji je nastao u 14. veku za vreme vladavine srpskog cara Dušana. Knjiga je, nažalost, izgorela u bombardovanju Beograda 1941. godine, ali je repodukcija spomenute ilustracije sačuvana u jednoj studiji Svetozara Radojčića. Na minijaturi su prikazana četvorica glumaca i petorica praskavnika koji svojom svirkom i pesmom uveseljavaju Aleksandrovu gozbu. Glumci su zapravo svirači prikazani u donjem delu slike i oni sviraju darabuku, psaltir, lautu i gusle. U gornjem redu prikazani su praskavnici koji sviraju antičke busine. Inače, sama reč praskavnici svedoči o tome da je postojala srpska reč za svirače glasnih duvačkih instrumenata.

Car Dušan Silni je hrisovuljom (pozlaćenom carskom poveljom) iz 1353. godine poklonio episkopu Jakovu crkvu Sv. Nikole na reci Pčinji kod Skoplja. Inventar tog crkvenog imanja obuhvatao je celokupna materijalna dobra i sve radnike koji su održavali imovinu. Na spisku su se nalazili i Preda svirac, drugi imenom poznati srpski muzičari nakon Dragana iz Prizrena, i Hrusa slepac, verovatno svirač na guslama.

Da su se skomrasi održali i tokom turske vladavine svedoči jedna beseda patrijarha Pajsija Prvog Janjevca iz 17. veka, gde se opominju vernici koji bi radije i po kiši i vetru odlazili u pozorište ili se odazvali pozivu na igrište, gde nastupaju plesci, gudci ili kakav drugi igrec. Kada nas zovu u crkvu, napominje patrijarh Pajsije, tada zevamo, češemo se, protežemo, dremamo...