Proleće u klasičnoj muzici - Šubert, Mendelson, Mijo, Bridž

 

Jedna od tema kojoj sam posvetila više emisija kada sam radila kao muzički urednik na radiju bila su godišnja doba i kako su ih kompozitori različitih epoha predstavljali u svojim delima. U ovom tekstu osvrnuću se na nekoliko primera u kojima se dočarava proleće. Zaista je veliki broj kompozicija sa temom proleća u umetničkoj muzici, ima ih u svim oblastima stvaralaštva - od malih formi poput pesama, horskih kompozicija i instrumentalnih komada, preko simfonija i poema do baleta i opera. Ovog puta predlažem nekoliko minijatura - vokalnih i instrumentalnih - koje slobodno možete dodati na vašu plejlistu omiljene prolećne muzike. Dok uživate u muzici, možete zamisliti da se šetate ovom livadom kraj reke, koju je na platnu, u tipičnom plenerističkom stilu, naslikao Alfred Sislej.

 

Počnimo od klavirske muzike ranog romantizma. Feliks Mendelson je od 1829. do 1845. godine napisao ukupno osam zbirki od po šest klavirskih komada, nazvavši ih pesmama bez reči ili Lieder ohne Worte. "Frühlingslied" (Prolećna pesma) čini deo pete knjige. Komad je u Engleskoj bio poznat i pod nazivom Camberwell Green, zato što se tako nazivalo mesto u Londonu gde je Mendelson boravio kada je napisao to delo. 

Ovde možete čuti obradu tog klavirskog komada u izvođenju klarinetiste Andreasa Otenzamera i pijanistkinje Judže Vang. 

Franc Šubert je komponovao nekoliko pesama prolećne tematike. Jedna od najlepših je “Im Frühling” iz 1826. godine. Stihovi, koje je napisao Ernst Šulce, govore o ljubavi i gubitku u jeku buđenja prirode u proleće. Posebno treba obratiti pažnju na promene tonskog roda u ovoj pesmi, jer kako narator u pesmi prelazi sa spokojnih sećanja na one ne tako spokojne, Šubert menja tonski rod iz dura u mol.

U opusu francuskog neoklasičara Darijusa Mijoa postoji nekoliko kompozicija sa temom proleća. Napisao je dve zbirke klavirskih komada pod nazivom “Printemps I & II”, balet “Jeux de Printemps”, kamernu simfoniju “Proleće” i komad za violinu i orkestar “Concertino de printemps”.

Ponekad za proleće možemo vezivati i pomalo melanholična osećanja, naročito kada je reč o sledećoj kompoziciji. “Prolećna pesma” za violončelo i klavir engleskog kompozitora Frenka Bridža izvorno je pisana za violinu, a čini deo zbirke od četiri komada koji su nastali 1912. godine. 

Luiza Tetracini - firentinski slavuj

Italijanski koloraturni sopran Luiza Tetracini, firentinski slavuj, kako su je prozvali, bila je jedna od najboljih operskih pevačica početkom 20. veka. Krasila ju je savršena pevačka tehnika, neverovatna pokretljivost glasa i lakoća u pevanju najviših tonova. Za razliku od nekih pevačica, čiji su tonovi u najvišem registru bili tanki i prozračni, Luizini su bili punog zvučanja, tamne boje, ali i neophodno zvonki. Bila je niskog rasta, a kako je starila, dobijala je i na težini, ali je, kažu savremenici, imala veoma prijatnu ličnost, što ju je činilo popularnom među kolegama. Njen najbolji prijatelj bio je čuveni tenor Enriko Karuzo. Nakon njegove prerane smrti, Luiza je bila veoma potištena, osim ostalog i zbog toga što nije stigla da ga vidi pre nego što je umro. Omiljenu ulogu – lik Lučije u Donicetijevoj operi “Lučija od Lamermura” – Luiza je pevala više od 100 puta. Udavala se tri puta, a tokom karijere duge tri decenije dobro je zarađivala. Međutim, do pred kraj života nije joj mnogo od tog bogatstva ostalo, ali je, kako kažu savremenici, i pored toga zadržala veselu narav. Ona se očitovala na sceni kada je tumačila komične uloge. 

Od debija u rodnom gradu do dalekih destinacija

Rođena je 29. juna 1871. godine u Firenci. Počela je da uči pevanje sa starijom sestrom Evom, koja je i sama bila proslavljeni dramski sopran. Potom je pohađala i konzervatorijum. Uspešno je debitovala 1895. godine kao Ines u Majerberovoj operi “Afrikanka”. To joj je donelo nastupe najpre u različitim italijanskim gradovima, ali i angažmane u Rusiji, Meksiku i Južnoj Americi u periodu od 1891. do 1906. godine. 

Senzacionalni nastup u Londonu donosi svetsku slavu

Prvi put je nastupila u londonskom Kovent Gardenu kao Violeta u Verdijevoj “Travijati” 1907. godine. Izazvala je tada senzaciju, jer ju je publika čak dvadeset puta aplauzom pozivala da se pokloni ispred pozorišne zavese. S obzirom na to da je oduševila tamošnju publiku, do 1912. godine redovno se pojavljivala na sceni spomenutog pozorišta i to u ulogama Đilde, Lučije, Amine, Margerite de Valoa i mnogim drugim. 

Miljenica njujorške publike

Sa repertoarom iz Londona, ali uz još nekoliko vrhunskih koloraturnih rola, poput Lakme, Dinore ili Elvire, Tetracini je bila omiljena pevačica njujorške publike, ali ne na sceni čuvenog Metropolitena, već u pozorištu na Menhetnu. Međutim, kratko se pojavila i u Metropolitenu, ali samo u sezoni 1911-1912. nastupivši ukupno osam puta kao Lučija, Đilda i Violeta. U godinama do pred početak Velikog rata pevala je i u Čikagu i Bostonu. Nakon toga, Luiza se posvetila koncertnom pevanju, a kasnije i pedagoškom radu. Svoju karijeru predstavila je u knjizi My Life of Song, a napisala je i priručnik How to Sing.  

Snimci za poznate izdavačke kuće

Srećom, Luiza Tetracini je ostavila dosta snimaka, pa možemo čuti kako je zvučao njen glas. Videćete, neuobičajeno taman za naše današnje poimanje koloraturnih soprana, koji su neretko (isuviše) svetli i malog glasa. Standardi su, naime, pre stotinak godina bili sasvim drugačiji u odnosu na današnje. Moj prvi predlog bi bio snimak arije Io son Titania iz opere “Minjon” Ambroaza Tomasa. Izvorno je napisana na francuskom jeziku, ali ovde Luiza peva prepev na italijanski, što nije bilo neuobičajeno u to vreme. Obratite pažnju na lakoću i fleksibilnost glasa, ali najviše na tamnu boju, bez obzira na to što se radi o najvišem ženskom glasu - koloraturnom sopranu. 

Arija Ah, non giunge iz opere “Mesečarka” – još jedan dobar primer fleksibilnosti Luizinog glasa, koji ostavlja utisak da se radi o jednostavnoj ariji. 

Arija Lučije Regnava nel silenzio, snimljena 1909. godine, pokazuje da je Luiza osim virtuoznosti posedovala i muzikalnost. Odnosno, imala je i taj čuveni, u belkantu neizbežni legato cantabile. 

Šetnja ulicama Beča - gde su izvođena Mocartova dela

Krećemo u još jednu šetnju ulicama Beča. Ovoga puta posećujemo mesta gde su izvođena Mocartova dela. Dok se neka od tih mesta i danas mogu videti u tom gradu, neka više ne postoje, ali se mogu videti na starim prikazima, kao što su ulja na platnu ili gravire.

 

Sredinom 18. veka, Beč je bio četvrti po veličini grad u Evropi. Unutar gradskih zidina živelo je oko 50 hiljada ljudi, dok je u predgrađima bilo 120 hiljada stanovnika. Taj broj je dostigao pola miliona u poslednjim decenijama tog stoleća, baš u vreme kada je Mocart živeo i stvarao u tom gradu. Nakon pobede nad Turcima 1683. godine, graditeljske aktivnosti su procvetale, a do kraja narednog stoleća grad je dobio popločane ulice i šire saobraćajne trake, ali mu je i dalje nedostajalo centralno snabdevanje vodom. Kada je Mocart stigao u Beč 1781. godine, oko grada je stajalo srednjovekovno utvrđenje, a široka zona oko grada, gde se nisu nalazile kuće ili zgrade, činila je vidljivu razliku u odnosu na predgrađa. 

Najveći broj mesta, vezanih za Mocartov život, kao što su stanovi u kojima je živeo, važne dvorane u kojima je nastupao ili bio aktivan kao muzičar, nestale su sa gradske mape savremenog Beča. Kompozitor je živeo u 14 stanova tokom desetogodišnjeg boravka u tom gradu, ali jedino je stan na prvom spratu zgrade u ulici Domgasse ostao manje ili više nepromenjen iz vremena kada je porodica Mocart tamo živela više od dve i po godine. Tamo se danas nalazi muzej posvećen kompozitoru. 

Međutim, postoji još nekoliko mesta koja i danas svedoče o uspesima kompozitora. Jedno od takvih je barokna Palata Kolalto, izgrađena negde oko 1671. godine, u kojoj je Mocart prvi put svirao u Beču kao šestogodišnje čudo od deteta. Bilo je to oktobra 1762. godine, pred grofom Kolaltom, po kojem je i zgrada dobila naziv. Nažalost, posetiocima nije dozvoljen ulaz u palatu, jer nije otvorena za javnost, ali se na fasadi nalazi ploča na kojoj piše: 

“U ovoj kući se u drugoj nedelji oktobra 1762. godine Volfgang Amadeus Mozart (1756-1791) prvi put javno predstavio u gradu koji će postati njegov dom i sudbina.”

 

 Palata Kolalto

 

Nekoliko dana kasnije Mocart je nastupao i pred caricom Marijom Terezijom u Palati Šenbrun. U crkvi iz 18. veka, u trećem bečkom okrugu, koja je nekad služila i kao sirotište, dvanaestogodišnji Volfgang je dirigovao Svečanu misu u c-mollu. Bilo je to 7. decembra 1768. godine prilikom osvećenja ovog hrama i to u prisustvu carice Marije Terezije. Danas je to crkva Rođenja Bogorodice. Ploča podseća na taj događaj u životu mladog muzičara, a na njoj piše:

“Dvanaestogodišnji V.A.Mozart dirigovao je svoju prvu Svečanu misu u ovom domu Božjem povodom njegovog osvećenja u prisustvu carice Marije Terezije 7.12.1768.”

 

Evo kako zvuči jedan deo iz Mocartove mise koja je izvedena tom prilikom. 

U sklopu palate Šenbrun nalazi se oranžerija sa egzotičnim biljkama, izgrađena 1754. godine tokom vladavine cara Franca I i carice Marije Terezije. Zimi je kolekcija biljaka smeštena u velikom stakleniku, a tokom letnjih meseci seli se u baštu oranžerije koja se pretvara u veliku botaničku baštu na otvorenom. Danas se može slobodno posetiti, uz ulaznicu, a dostupna je tokom proleća, leta i rane jeseni. 

 

Oranžerija

 

Upravo je u toj oranžeriji premijerno izveden Mocartov zingšpil “Direktor pozorišta” 7. februara 1786. godine. Car Jozef II pozvao je goste na privatnu zabavu, organizujući pri tom i malo muzičko takmičenje između njega i Salijerija. Prvi je napisao nemački zingšpil sa već navedenim nazivom, a drugi italijansku komičnu operu “Prvo muzika, potom reči”. Mocartovo delo traje oko pola sata, ima samo četiri pevane numere, ali dosta govorenog dijaloga, što i jeste odlika ove vrste nemačke opere. Možete se definisati kao parodija na temu pevačke taštine. 

Na audiciji koju je organizovao impresario Frank dve pevačice pokazuju vokalne mogućnosti tako što pevaju svoje arije, trudeći se da dobiju titulu glavne zvezde i naravno veću platu. Posebno je komičan deo u kojem primadone pevaju o plemenitosti svojih pevačkih veština, istovremeno pokušavajući da pobede onu drugu tako što izvode sve više tonove. U pitanju je urnebesni tercet “Ja sam prva pevačica”. Ulogu gospođice Zilberklang pevala je Katerina Kavalijeri, a njenu protivnicu madam Herc tumačila je Alojzija Veber. Gospodina Fogelzanga pevao je tenor Valentin Adamberger. 

Podsetimo se terceta u kojoj se nadmeću dve primadone - u ovom slučaju soprani Kiri te Kanava i Edita Gruberova. 

Iste godine kada je za visoke goste cara Jozefa II igran “Direktor pozorišta”, još jedan jednočini zingšpil, “Bastijen i Bastijena”, predstavljen je odabranoj publici, ali ovoga puta u domu doktora Franca Antona Mezmera. Njegova rezidencija nalazila se u današnjoj ulici Rasumofskygasse, ali više ne postoji na mapi grada. Mocart je tada, da podsetim, imao svega dvanaest godina. 

Takođe, dva dvorska pozorišta, Altes Burgtheater na Mihaelerplacu, koji je postojao do 1888. godine, i Kärntnertortheater, koji je bio lociran približno tamo gde se danas nalazi Hotel Zaher, više ne postoje u Beču. To su takođe bila mesta gde su priređivani koncerti pre nego što su izgrađene namenske dvorane. Oba pozorišta bila su veoma važna za Mocartovu muzičku karijeru, jer su u starom Burgteatru izvedene tri njegove opere i mnoga druga dela. 

 

Altes Burgtheater

 

Takođe, restorani i kafići su bili adaptirani za potrebe održavanja koncerata. Na taj način je, na primer, korišćen restoran na prvom spratu zgrade u parku Augarten, gde su postojali balska dvorana i soba za bilijar. Na tom mestu je Ignac Jan pokrenuo takozvane jutarnje koncerte kao posebnu atrakciju restorana koji je vodio, a bio je vlasnik još jedne dvorane u ulici Himmelpfortgasse, gde je Mocart poslednji put nastupio kao pijanista. Bilo je to svega nekoliko meseci pre smrti, 4. marta 1791. godine. Osim Mocartovih, u dvorani restorana u Augartenu izvedena su i Betovenova i Šubertova dela. 

Još jedna važna koncertna dvorana nalazila se u zgradi Mehlgrube, koja je na prvom spratu imala koncertnu i balsku dvoranu, a ujedno je bila restoran. Naziv restorana potiče od činjenice da je to mesto vekovima bilo gradsko skladište brašna (Mehl na nemačkom znači brašno). Mocart je u tom prostoru javno nastupao kao pijanista i dirigent od 1782. godine. 

 

 Canaletto: Der Neuer Markt

U toj koncertnoj dvorani premijerno je izveden "Klavirski koncert u d-mollu KV 466". Bilo je to 11. februara 1785. godine. Zanimljivo je napomenuti da je Mocart delo završio svega dan ranije.

Palata Aueršperg

 

Palata Aueršperg je pravi barokni dragulj Beča. Izgrađena je 1710. godine i prvobitno je nosila naziv Palata Rofrano. Krajem tog stoleća kupio ju je princ Johan Adam Aueršperg, a danas je mesto gde se i dalje održavaju koncerti, balovi i druge privatne zabave. Jedna od soba u palati nosi naziv Idomeneosaal, jer je 1786. godine tu priređeno koncertno izvođenje Mocartove opere Idomeneo. Za to izvođenje Mocart je ulogu Idamantea, izvorno namenjenu kastratu, priredio za tenora. 

Kako tada još uvek nisu postojale koncertne dvorane, poput Muzikferajna, muzika se mogla čuti u palatama bogatih pripadnika srednje i visoke klase ili u drugim prostorima, poput velikog hola Carske i dvorske biblioteke, danas Austrijske nacionalne biblioteke. Tu su, na primer, izvedeni Hendlovi oratorijumi koje je Mocart orkestrirao. Poznata je činjenica da je dela baroknih majstora, poput Baha i Hendla, mladi muzičar proučavao u domu Gotfrida van Svitena.

Do 1911. godine u Beču je postojala i zgrada Trattnerhof, izgrađena sedamdesetih godina 18. veka. Na tom mestu je Mocart kratko živeo 1784. godine. Prostrana dvorana te kuće bila mu je često na raspolaganju za priređivanje koncerata. Vlasnik je bio izdavač Johan Tomas Tratner koji se podigao na društvenoj lestvici do statusa plemstva. Njegova mlada žena Marija Terezija fon Tratner bila je jedna od prvih Mocartovih učenica u Beču. Kako je imala dobre veze u bečkom društvu, pomogla je Mocartu da organizuje tri pretplatnička koncerta na kojima su izvedeni njegovi klavirski koncerti. To mu je svakako pomoglo da stekne dobru reputaciju kao virtuoz na klaviru. Inače, u domu porodice priređivane su muzičke akademije, na kojima je bio prisutan i Mocart. Svojoj učenici posvetio je „Sonatu za klavir u c-mollu KV 457“. 

Naravno, katedrala Svetog Stefana je i onda, u Mocartovo vreme, ali i danas jedno od najprepoznatljivijih obeležja Beča. Tu je kompozitor oženio svoju Konstancu 4. avgusta 1782. godine. U godini smrti prijavio se za posao dirigenta grada Beča, ali je na tom mestu radio katedralni dirigent Johan Leopold Hofman. U slučaju njegove smrti, Mocart je mogao da dobije željeni posao, ali kako je kasnije te godine preminuo, pozitivan ishod njegove prijave nije mogao da bude ostvaren, a Hofman je umro 1793. godine. Da je Mocart poživeo... 

 

Katedrala Svetog Stefana

 

Zvuci poštanske horne u Mocartovoj serenadi

Tokom svoje karijere Mocart je više puta dobijao porudžbine da piše muziku prigodnog karaktera, pogodnu za zabavljanje slušalaca na nekim društvenim događajima. Jedna od takvih kompozicija je i „Serenada u D-duru K 320“, poznata i pod nazivom – posthorn. Serenada je završena 3. avgusta 1779. godine u Salcburgu i čini se da je bila namenjena za izvođenje na svečanosti povodom kraja akademske godine na tamošnjem univerzitetu. Događaj je podrazumevo da studenti nastupe pred princom nadbiskupom u njegovoj letnjoj rezidenciji u zamku Mirabel, vraćajući se, uz pratnju marša, u zgradu univerziteta kako bi ponovili nastup pred profesorima. Zbog toga je bilo sasvim adekvatno da se u ansamblu nađe instrument nalik na hornu, upravo corno postale/posthorn, koji bi svojim zvukom obeležio odlazak studenata sa univerziteta.

 

Radi se o limenom duvačkom instrumentu bez ventila, koji je još od srednjovekovnog doba služio da se najavi dolazak ili odlazak poštanskih kočija. Bio je u upotrebi i u Mocartovo vreme i njegov zvuk je sasvim sigurno kompozitor slušao svaki put kada bi očekivao odgovor na svoja pisma, koja je pisao roditeljima, sestri ili rođakama. Zapravo, poštanske kočije su bile u upotrebi sve dok se nije pojavila železnica. Maler je u svojoj „Trećoj simfoniji“ predvideo solo nastup na ovakvom instrumentu van scene.

 

Postojanje ovakvog instrumenta zabeleženo je i u slikarstvu. Na platnu engleskog umetnika Semjuela Henrija Olkena, nastalom početkom 19. veka, vidi se svirač na poštanskoj horni koji je zadužen da najavi dolazak poštanske kočije. 

 

The Chester to London Mail Coach

 

Mocartova „Serenada“ napisana je za dve oboe, dva fagota, dve horne, dve trube i timpane, dve flaute, flautino, poštansku hornu i gudače. U trećem i četvrtom stavu nalaze se istaknuta sola za flaute, oboe i fagote. U šestom stavu serenade, koji se sastoji iz dva menueta, najpre se čuje solo nastup flautina uz pratnju gudača, a potom i solistički tretman poštanske horne, zbog kojeg je kompozicija i dobila svoje ime. 

Predlažem da poslušate Mocartovu „Serenadu“ u izvođenju ansambla Concentus Musicus Wien, kojim rukovodi Nikolaus Arnonkur. 

Sve dok ima vina - o hrani, piću i plesovima u Mocartovom stvaralaštvu

“Odmah nakon što si otišla, igrao sam dve partije bilijara…sa gospodinom fon Mocartom…zatim sam poručio crnu kafu i popušio finu lulu…narednog dana sam išao u svoju omiljenu šetnju do pozorišta…i šta to vidim? Šta to miriše? To je Don Primus i njegove karbonade! Che gusto! I sada ih jedem u tvoje zdravlje.” 

Sudeći po onome što možemo pročitati u ovom pismu, upućenom 7. oktobra 1791. godine svojo ženi Konstanci, Mocart je uživao u jelu, piću i društvenim igrama. Čak se i našalio, pa je rekao da je igrao bilijar sam sa sobom. Dodajmo svemu tome da je bio veliki ljubitelj plesa. Evo jedne male priče o tome šta je kompozitor voleo da radi u slobodno vreme, a tu su i fotografije koje će vam sve to vizuelno dočarati. 

Još dok je kao dečak živeo u Salcburgu, Volfgang je učestvovao na takmičenjima gde bi se male strele ispaljivale na obojene diskove. Poznavao je pravila za bar četrnaest najpopularnijih kartaških igara. Rado je išao na kuglanje, a prema rečima svoje žene Konstance, bio je pasionirani igrač bilijara. Ako nije imao partnera, igrao bi sam sa sobom, što nam na duhovit način i saopštava u citiranom odlomku iz pisma. 

Tenor Majkl Keli, koji je učestvovao u premijernom izvođenju “Figarove ženidbe”, zapisao je jednom prilikom: “Voleo je da igra bilijar i imao je odličan bilijarski sto u svojoj kući. Igrao sam sa njim nekoliko puta, ali uvek bi me pobedio.” Igranje bilijara u Mocartovo vreme bilo je statusni simbol i predstavljao je znak uspešnog načina života, punog uživanja. Osim bilijarskog, u stanu je imao i sto za različite vrste društvenih igara. 

Zanimljiv je natpis na partituri Dvanaest dueta za duvače KV 487 – tamo piše da su komponovani “u Beču, 27. jula 1786. godine, tokom partije kuglanja”. Evo kako zvuči jedan od tih dueta.

Gore spomenute karbonade su svinjski kotleti grilovani na ćumuru, a restoran gde je spontano svratio zato što ga je omamio miris omiljenog jela zvao se Zur Goldenen Schlange (Zlatna zmija). Osim kafe i cigara, Mocart je uživao i u pivu i vinu, ali to je bilo sasvim normalno u to vreme, jer su ta alkoholna pića bila, verovali ili ne, dostupnija od obične pijaće vode. Mocartovo omiljeno jelo bile su jetrene knedle sa kiselim kupusom. Od oca je tražio da mu poštom pošalje teleće jezike iz Salcburga i posebnu vrstu pastrmke zvanu Schwarzreuter. Dve godine kasnije Leopold je posetio svog sina u Beču i primetio da se u njegovom domu obilno i lepo jede: “Služena su samo jela od mesa, a fazan u kupusu bio je prilog…Ostrige na kraju, pa divne poslastice i dosta šampanjca…” Majkl Keli u svojim memoarima kaže da se kod Mocartovih rado pio punč. U Mocartovom muzeju u Beču izložena je kašika za punč.

I Mocartovi operski junaci uživaju u hrani i piću. Na prvom mestu Don Đovani, koji je osvojio mnoge žene i devojke širom Evrope, kako kaže Leporelo u čuvenoj ariji Madamina, il catalogo è questo. U prvom činu opere, pred venčanje Mazeta i Cerline, Don Đovani peva ariju Finch' han del vino (Sve dok ima vina), u kojoj kaže da će napraviti ludu zabavu sa mnogo žena i vina, a da će i sam šarmirati nove lepotice i dodati ih na podužu listu već osvojenih. Evo te arije u izvođenju Ecija Pince. 

U čuvenoj sceni banketa u “Don Đovaniju”, na stolu se nalazi fazan, a pije se vino iz Rovereta. Orkestar svira melodiju iz tada poznate opere Visentea Martina i Solera, španskog kompozitora koji je bio veoma popularan u to vreme u Beču. Ovim zanimljivim gestom Mocart odaje počast talentovanom kolegi. Ovde hrana i piće služe da opišu nezasitog Don Đovanija, koji podjednako uživa u ženama bilo kog društvenog , kao i u hrani i piću. 

Mocart je naučio da pleše još dok je bio malo dete, a prvi put se kao plesač pojavio na sceni kao petogodišnjak. U jednom pismu upućenom sestri iz Italije zapisuje da se zabavlja učeći korake za različite popularne plesove tog vremena. Njegovi savremenici tvrde da je uživao u tome, te da je naročito bio dobar u menuetu. Nije propuštao ni maskirane javne balove niti one u privatnim domovima, a takve je organizovao i sam. Godine 1777. Volfgang iz Minhena piše svom ocu Leopoldu: “Plesalo se, ali otplesao sam samo četiri menueta, a do 11 sati sam se vratio u svoju sobu, jer je pored svih onih devojaka tamo bila samo jedna koja je mogla plesati u ritmu, a to je bila gospođica Kezer.” 

Inače, u to vreme bilo je mnogo prilika za ples, jer su balovi bili veoma popularni. Plesalo je još u domu Mocartovih u Salcburgu, naročito kada su se preseli u kuću koja je nekada služila kao plesna dvorana, a danas je muzej posvećen Mocartu. Tradicija je nastavljena i nakon što se Volfgang preselio u Beč, pa tako o jednom kućnom balu saznajemo iz pisma od 22. januara 1783. godine: “Prošle sedmice sam priredio bal u svojoj kući…počeli smo u 6 uveče i završili u sedam…Šta? Samo jedan sat? Ne, ne, u sedam ujutro.” 

Prve kompozicije koje je napisao kao čudo od deteta bile su upravo igre. Menueti se mogu naći u njegovim simfonijama, gudačkim kvartetima, sonatama i serenadama. Međutim, Mocart je pisao i pravu plesnu muziku, kao na primer za karneval u Salcburgu 1769. godine, ali naročito u kasnijim godinama, kada je to bila njegova profesionalna dužnost, zato što je bio carski kamerni muzičar. Tako u njegovom opusu nalazimo menuete, “kralja plesova”, kako se smatralo u 18. veku, potom kontradanse, često nekoliko njih u nizu, kao i nemačke igre, slične valcerima, koje su zbog blizine igrača i čestog vrtenja u krug smatrane nemoralnim, jer izazivaju burna osećanja i nesvesticu. 

Evo kako zvuči Pet kontradansi za orkestar iz 1791. godine. U prvoj Mocart koristi melodiju iz arije Non più andrai iz “Figarove ženidbe”. 

Postoji scena plesa na kraju prvog čina opere “Don Đovani”. Gosti na zabavi plešu tri različita plesa istovremeno, a svaki odgovara njihovom društvenom statusu. Predstavnici plemstva – Dona Ana, Dona Elvira, Don Otavio i Don Đovani igraju menuet, zatim Don Đovani poziva seljanku Cerlinu da zaigraju kontradansu, dok sluga Leporelo sa seljakom Mazetom igra nemačku igru. 

Šetnja ulicama Beča - poseta Mocartovom muzeju

Verujte mi da Mocartov muzej u Beču vredi posetiti svake godine, jer se osim stalne postavke priređuju i tematske izložbe, koje nam otkrivaju različite aspekte kompozitorovog stvarlaštva. Ja sam nekoliko puta posetila tu ustanovu, a sigurno ću odlaziti svake godine da vidim šta su stručnjaci novo pripremili. Evo par reči o jednoj od mojih poseta. Godine 2020. publika je mogla da vidi izložbu posvećenu trojici velikana bečkog klasicizma - Hajdnu, Mocartu i Betovenu, a jedan od razloga bio je i veliki jubilej - 250 godina od rođenja Ludviga van Betovena. Postavka je koncipirana tako da poredi život i stvaralaštvo ovih kompozitora i ukazuje na njihov doprinos razvoju ključnih žanrova muzičke istorije. Znamo da među velikanima mogu postojati različita osećanja, od divljenja do zavisti, a među trojicom muzičara, glavnim predstavnicama bečkog klasicizma, nije bilo mesta za negativna osećanja.

Hajdn – Mocart – Betoven 

Godine rođenja i smrti trojice kompozitora obuhvataju gotovo čitav vek. Jozef Hajdn je rođen 1732, a Ludvig van Betoven je umro 1827. godine. Time su uokvirili tri stilske epohe – barok, klasicizam i romantizam. Svojim stvaralaštvom obeležili su epohu bečkog klasicizma. Novembra 1792. godine, kada je Betoven napustio rodni Bon i uputio se u Beč da uči kompoziciju kod Hajdna, njegov prijatelj Ferdinand Graf Valdštajn oprostio se od njega tako što mu je rekao da se nada da će „iz Hajdnovih reči primiti Mocartov duh“. On je tako bio prva osoba koja je dovela u vezu trojicu kompozitora, svojevrsnu trijadu bečkog klasicizma: Hajdn – Mocart – Betoven. Pet decenija kasnije Robert Šuman govorio je o „trijumviratu (vladavini trojice) kada je reč o žanru kvarteta“. Dominacija trojice kompozitora, kako u oblasti muzičkog jezika tako i formi koje su razvili, bila je isuviše moćna i za naredne kompozitorske generacije. Johanes Brams je jednom prilikom rekao: „Nemate uopšte predstavu kako se osećamo mi koji slušamo takve divove koji marširaju iza nas.“

Za razliku od Mocarta i Betovena, kada je Hajdn došao na ovaj svet 31. marta 1732. godine, nije rođen u muzičkoj porodici. Njegov otac Matijas bio je kolar u mestu Rorau, maloj ruralnoj zajednici u istočnoj Austriji, a majka Marija bila je kuvarica u službi grofa Haraha pre nego što se udala. U braku se rodilo sedmoro dece, a osim Jozefa, i njegov mlađi brat Mihael se bavio muzikom. Jozefov talenat za muziku primećen je rano dok je kao dete pevao s roditeljima. Nakon što je dobio prve poduke u muzici od dalekog rođaka u obližnjem mestu Hajnburgu, Jozef postaje član dečkakog hora u Crkvi Svetog Stefana pod rukovodstvom Georga Rojtera. Tamo je naučio i da svira violinu i klavir. Kada je njegov glas mutirao, te nije više mogao da peva u crkvenom horu, Hajdn je zarađivao za život kao muzičar i nastavnik muzike. Potom postaje lični sluga u službi poznatog kompozitora i vokalnog pedagoga Nikole Porpore, gde uči o komponovanju vokalne muzike i italijanski jezik. U kasnijim godinama govorio je da je najviše naučio proučavajući kompozicije Karla Filipa Emanuela Baha, jednog od sinova poznatog Johana Sebastijana. 

Svega četiri godine nakon rođenja, 27. januara 1756. godine u Salcburgu, Volfgang Amadeus Mocart imao je prvi nastup na koncertu. Otac Leopold, koji je bio zaposlen u službi nadbiskupa kao kompozitor, a kasnije zamenik dirigenta, davao je svom sinu časove klavira, violine i kompozicije. Osim toga, Leopold je bio poznat pedagog i objavio je priručnik o umetnosti sviranja na violini. Imao je i preduzetničke i organizacione sposobnosti, pa je svoju decu, Volferla i Nanerl, oboje izuzetno talentovanih, vodio na koncertne turneje po Evropi. Volfgang je tako upoznao tekovine italijanske opere, učio kontrapunkt kod poznatog pedagoga Padre Martinija, a sreo je i Johana Kristijana Baha u Londonu. Na koncertima u Beču u organizaciji Gotfrida van Svitena, koji je bio pokrovitelj Jozefa Hajdna i Ludviga van Betovena, mladi Volfgang je proučavao dela Johana Sebastijana Baha i Georga Fridriha Hendla.  

Ludvig van Betoven je rođen u Bonu, ali ne može se sa sigurnošću utvrditi kog dana. Verovatno 17. decembra 1770. godine. Odrastao je u porodici muzičara – njegov deda Ludvig bio je pevač i dvorski dirigent u službi princa od Kelna, a otac Johan tenor koji je takođe radio na dvoru. Ludvig je kao dečak dobio časove muzike od oca, a kasnije je kao član dvorskog orkestra svirao orgulje i violu. Njegova želja da uči muziku sa Mocartom 1787. godine nije se ostvarila, ali pošto je upoznao Hajdna, kada je ovaj krenuo put Londona, Betoven je 1792. otišao u Beč da sa njim uči kompoziciju. Uz to, Betoven je učio kontrapunkt sa Johanom Baptistom Šenkom i Johanom Georgom Albrehtbergerom, a muzičko obrazovanje zaokružio je sa tada uspešnim operskim kompozitorom Antonijom Salijerijem. U pismu upućenom princu Maksimilijanu II Francu, Hajdn je zapisao sledeće reči o svom nekadašnjem učeniku Ludvigu van Betovenu: „Moram slobodno i nepristrasno da priznam da će Betoven vremenom postati jedan od najvećih kompozitora u Evropi i ja ću moći ponosno da kažem da sam bio njegov učitelj.“ Da je i Betoven veoma cenio stvaralaštvo svog starijeg kolege Jozefa Hajdna, potvrđuju reči koje je bonski muzičar uputio princu Nikolausu Esterhaziju, Hajdnovom dugogodišnjem poslodavcu: „Mogu li reći da ću Vam predati ovu misu s velikim strahopoštovanjem, jer ste Vi navikli da slušate jedinstvena remek-dela velikog Hajdna.“

 

Međusobno poštovanje trojice stvaralaca

Bez obzira na veliku razliku u godinama, Hajdn i Mocart su imali visoko mišljenje jedno o drugom, a spajalo ih je iskreno prijateljstvo. Obojica su prihvatali i otvoreno priznavali umetničku veličinu onog drugog bez zavisti. Svom biografu Georgu Augustu Grizingeru, Hajdn je jednom prilikom rekao: „Ja i Mocart smo veoma poštovali jedan drugog, on me je čak zvao papà“. Nakon što je Mocart čuo Hajdnove „Gudačke kvartete op. 33“, komponovane, kao što je sam Hajdn rekao, „na potpuno nov način“, mladom Volfgangu su se otvorile nove mogućnosti u stvaranju dela tog žanra kamerne muzike, te i sam piše šest gudačkih kvarteta koje posvećuje starijem kolegi. U posveti Mocart je napisao: „Za mog dragog prijatelja Hajdna! Zadržite svoje dragoceno prijateljstvo koje toliko cenim. Iz dubine srca sam Vaš iskreni prijatelj, V. A. Mocart.“ Kada je Hajdn saznao za Mocartovu preranu smrt u decembru 1791. godine, baš kada se spremao da putuje u London, gde ga je čekao angažman u novoj koncertnoj sezoni, bio je veoma potresen. Tada je radio na „Simfoniji br. 98 u B-duru“, šestoj od ukupno dvanaest Londonskih simfonija, a u drugom stavu, svečanog i himničnog karaktera, čuju se motivi iz Mocartove „Krunidbene mise“ i „Simfonije br. 41“. Pretpostavlja se da je time hteo da oda poštu svom rano preminulom mlađem kolegi.

Šetnja ulicama Beča - poseta Hajdnovoj kući

Jozef Hajdn je proveo poslednjih dvanaest godina života u kući koja se i danas nalazi u Beču. Tu su nastala njegova zrela ostvarenja, poput oratorijuma „Stvaranje sveta“ i „Godišnja doba“, kao i brojne obrade škotskih narodnih pesama. Tu je i umro 31. maja 1809. godine. Kompozitor je kupio ovu kuću u bečkom predgrađu između dva odlaska u London, dodao je još jedan sprat i uselio se 1797. godine. Nakon što je nekoliko decenija proveo u službi porodice Esterhazi, sada je mogao da uživa u slobodi kao kompozitor kojem su mnogi savremenici dolazili u posetu. Kuća se danas nalazi u ulici Haydngasse, a u vreme kada je Hajdn tamo živeo nosila je ime Kleine Steingasse. U ulici je bilo svega nekoliko kuća, a okolo su bila polja i bašte. Stanovnici Gumpendorfa gajili su voće i povrće. Takođe, to predgrađe Beča je u 18. veku bilo mesto gde su pripadnici plemstva i višeg staleža boravili tokom letnjih meseci. Gumpendorf je nakon Hajdnove smrti postao industrijski centar, a danas je u samom srcu Beča. 

„Ove zime Hajdn neće živeti u gradu kao što obično radi, već će živeti u svojoj kući u jednom od najudaljenijih predgrađa. Tamo živi nesmetano, ali svaka poseta njegovoj kući predstavlja malo putovanje.“ – ove reči je 1800. godine zapisao Georg August Grizinger. O tome koliko je daleko bio Hajdn potvrđuju reči Johana Fridriha Rajharta koji je novembra 1808. posetio starog kompozitora. Zapisao je sledeće: „Morali smo da putujemo više od sata u jedno od najudaljenijih predgrađa, u najskrivenije ulice i kutke.“ Dok je putovanje od centra Beča do Gumpendorfa tada trajalo, kao što Hajdnovi savremenici pišu, više od jednog sata, danas možete od Katedrale Svetog Stefana do Hajdnove kuće, uz metro i malo šetnje, stići za dvadesetak minuta.  

Iako je Mocart brinuo zbog Hajdnovog odlaska u London, verovatno zbog ozbiljnih godina u kojima se nalazio, Hajdn se samouvereno uputio u jednu od najvažnijih muzičkih prestonica tog vremena. „Čitav svet razume jezik kojim pričam.“ – rekao je Hajdn, aludirajući na svima razumljiv jezik muzike. Bio je u pravu. Postao je miljenik engleskog dvora i londonskih muzičkih krugova, koje su već tada činili pripadnici srednje klase. Njegovi nastupi nisu mu doneli samo slavu nego i novac. Osim toga, Univerzitet u Oksfordu dodelio mu je počasno zvanje doktora. Iz Londona se vratio još poznatiji, uspešniji i samouvereniji, ne sluteći da će u Beču zaraditi još više novca. Kada se Hajdn vratio iz Londona, Beč je bio važna carska prestonica, ali ne i metropola. Srednja klasa nije bila razvijena, a nakon Francuske revolucije, iz straha od formiranja proleterskih okruga, car Franc II zabranio je izgradnju industrijskih naselja u blizini grada. Oko 1800. godine Beč je, uključujući i predgrađa, imao oko 225 hiljada stanovnika. U muzičkom svetu, postepeno se razvijala kultura srednje klase, jer aristokratija nije imala više mogućnosti da održava kućne orkestre, te se osnivaju institucije poput Društva prijatelja muzike (Musikverein) 1812. godine. 

Kada su se uselili u kuću, Jozef i njegova supruga Marija Ana nisu provodili toliko vremena zajedno. Tokom letnjih meseci kompozitor je boravio u Ajzenštatu, a zimu je provodio u malom stanu u centru grada. Tek nakon smrti supruge Hajdn počinje da živi u ovoj kući, koja je tada zapravo postala „udovčeva kuća“. Ko je još živeo tamo? Pre svega, Hajdnova kuvarica Ana Kremnicer i kompozitorov sluga, kopista Johan Elsler. Zatim, sobarica Rozalija Veber, domaćica Terezija Majer, Terezija Šalerin i baštovan Mihael. Brak sa Marijom Anom nije bio srećan, jer supruga nije razumela njegovu umetnost, ali se zbog toga nisu razilazili. Jozef Hajdn je živeo na prvom spratu ove kuće. U salonu je primao goste koji su mu dolazili u posetu, a postavka u muzeju na simboličan način prikazuje fotografije posetilaca, njihova imena i profesije na zidu stepeništa. Zahvaljujući njihovim sećanjima, dobro su dokumentovane godine koje je Hajdn proveo u ovoj kući. Tri njegova redovna posetioca napisala su, na osnovu tih sećanja, umetnikove biografije: izdavač Georg August Grizinger, slikar Albreht Kristof Dis i pisac Đuzepe Karpani. Jedan od tih posetilaca bio je i kompozitor Johan Fridrih Rajhart, koji se ovim rečima prisećao susreta sa tada već ostarelim majstorom: 

„Ovde nalazimo sjajnog starca u maloj sobi kako sedi za stolom pokrivenim zelenom tkaninom kako liči na živahnu voštanu figuru.“ 

I zaista, nekoliko voštanih figura kompozitora napravio je umetnik Franc Kristijan Taler oko 1799. godine. Hajdn je imao jednu od tih skulptura, a druga je izložena u Muzej istorije umetnosti u Beču. Nažalost, ona koju je posedovao kompozitor je nestala, a njena rekonstrukcija je prikazana kroz fotografiju izloženu na postavci. 

***

Na prvom spratu kuće, gde je kompozitor i boravio, nalazi se nekoliko soba. Kada se uđe, sa desne strane nalazi se mala prostorija, u kojoj je bio klavir i gde je Hajdn komponovao. Na zidu te male sobe bile su okačene partiture kanona, koje kompozitor nije želeo da objavi za života. I danas se u ovoj prostoriji nalazi klavikord, za koji se pretpostavlja da potiče od kompozitora, a dospeo je u Bečki muzej iz Bramsove zaostavštine. Instrument je načinio Ferdinand Hofman oko 1800. godine. Takođe, na zidu su okačeni rukopisi Hajdnovih kanona, čime su kustosi muzeja želeli da rekonstruišu zanimljive pojednosti iz kompozitorovog privatnog života. 

U narednoj prostoriji Hajdn je čuvao dragocene poklone. O tome piše češki kompozitor Johan Vencel Tomašek, koji je posetio starog majstora u leto 1808. godine. „Hajdn nas je zamolio da krenemo za njim u narednu sobu, da pogledamo poklone koje je dobio za oratorijum Stvaranje sveta, poklone koje su mu poslala sva muzička društva i krunisane glave, uglavnom zlatnje medalje.“ U to vreme, austrijski kompozitor je bio poznat širom Evrope, dobijao je priznanja za svoj rad, naročito za spomenuti oratorijum. Sve predmete koje je dobijao Hajdn je čuvao u ovoj sobi, a deo tih poklona izložen je na postavci. Posetioci koji bi dolazili da vide starog majstora u udaljeni Gumpendorf morali bi neizostavno da vide te dragocenosti, na koje je kompozitor očigledno bio veoma ponosan.

U poslednjoj sobi na prvom spratu Hajdn je provodio vreme komponujući. U jutarnjim časovima bi uglavnom improvizovao za klavirom, zapisujući melodije i teme koje bi potom mogao detaljnije da razradi u popodnevnim časovima. Klavir Johana Jakoba Kenikea iz 1796. godine, koji se nalazi na postavci u Hajdnovoj kući, kompozitor je koristio u poslednjim godinama života. 

 

Takođe na prvom spratu Hajdnove kuće, ali na drugoj strani, nalazi se soba posvećena Johanesu Bramsu, koji je veoma cenio svog velikog prethodnika Jozefa Hajdna. Pošto stan u kojem je živeo u Beču više ne postoji, nekoliko komada nameštaja iz njegove zaostavštine našlo je svoje mesto u ovoj spomen-sobi. 

***

Uvaženom kompozitoru svi su se obraćali sa „papa Hajdn“ – sluge, muzičari iz orkestra, kolege, pa čak i njegov papagaj. 😊 Kupio ga je u Londonu. Ptica je, inače, nakon kompozitorove smrti prodata za veliku sumu novca.  Hajdn se lako kretao među različitim društvenim klasama, a u starosti su ga posećivali čak i članovi porodice Esterhazi. Razvio je, naročito u kasnijem dobu, izrazit smisao za humor, jer je zbog uspeha u muzičkom svetu dobio samopouzdanja, a voleo je šalu, ironiju i igru rečima. Naime, uživao je u tome da poredi svoju profesiju „muzičkog pesnika“ (nem. Tondichter) sa zanatom jednog grnčara koji radi sa glinom (nem. Ton). Tako se šalio na sopstveni račun kada su ga neuki službenici višeg ranga posmatrali sa visine. Ipak su muzičari tada bili samo sluge, mada se taj stav vremenom menjao. „Zaista je dirljivo videti kako stariji ljudi dolaze njemu u goste, kako ga svi zovu papa i ljube mu ruku.“ – zapisao je 1804. godine Karl Marija fon Veber. 

***

Važno je spomenuti da je Hajdn koristio svoj muzički dar i u dobrotvorne svrhe. Dirigovao je na koncertima u organizaciji Društva muzičara za potrebe udovica i siročadi članova tog društva, a aktivno je podržavao rad bolnice Sent Marks koja je prihvatala stare i bolesne ljude. Upravo je Hajdnov oratorijum „Stvaranje sveta“ bilo najčešće izvođeno delo na dobrotvornim koncertima, zahvaljujući kojima je prikupljeno više od 50 hiljada florina. Zbog svog filantropskog rada i novčane pomoći za spomenutu bolnicu Hajdn je dobio titulu počasnog građanina Beča, kao i medalju Salvatori Mundi. I to su priznanja koja su mu sigurno mnogo značila, naročito u starosti!

Šetnja ulicama Beča - kratke crtice o Robertu Štolcu

Kada turisti dolaze u Beč, sigurno se šetaju Gradskim parkom. Osim što mogu da uživaju u zelenilu, pa i da sednu na travnjake, možda naprave mali piknik, mogu isto tako da vide i statue poznatih muzičara.  Čuvena zlatna statua kralja valcera Johana Štrausa jedna je od najprepoznatljivijih znamenitosti ovog grada, ali u Gradskom parku postoje spomenici i drugim umetnicima. Među njima je i Robert Štolc, pa evo par reči o tom kompozitoru i dirigentu, istaknutom predstavniku „srebrnog doba“ bečke operete.

 

 Robert Štolc (1970)

Rođen je 1880. godine u Gracu u muzičkoj porodici. Njegov otac Jakob bio je kompozitor i dirigent, a majka Ida koncertna pijanistkinja. Robert je studirao na Bečkom konzervatorijumu kod Roberta Fuksa i Engelberta Humperdinka. Radio je u Mariboru, Salcburgu i Brnu pre nego što je postao dirigent u pozorištu Theater an der Wien 1907. Služio je u austrijskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. Pre nego što se preselio u Berlin 1925. godine, gde se posvetio komponovanju filmske muzike, Štolc je postigao uspeh sa svojim pesmama i operetama. U Nemačkoj je komponovao muziku za prvi nemački zvučni film „Zwei Herzen im Dreivierteltakt“, a po popularnosti izdvojila se naslovna pesma.

Nakon što su nacisti došli na vlast, Štolc se vraća u Beč, ali i dalje odlazi u Berlin. U Austriji piše muziku za komediju „Ungeküsst soll man nicht schlafen gehn“, a naslovna pesma iz tog filma postaje pravi hit. 

Nakon aneksije Austrije odlazi najpre u Cirih, a potom u Pariz. Uz pomoć prijatelja 1940. odlazi u Njujork, gde postiže uspehe sa koncertima bečke muzike. Prvi takav koncert bio je u Karnegi holu. Dobio je dve nominacije za Oskara: za najbolju pesmu u filmu „Spring Parade“ iz 1941. godine i za muziku iz filma „It Happened Tomorrow“ četiri godine kasnije.

Šest godina nakon što je došao u Ameriku, Štolc se vraća u Beč gde ostaje do kraja života. Šezdesetih i sedamdesetih godina kao dirigent je načinio više snimaka opereta iz opusa kompozitora kao što su Štraus, Lehar, Kalman i Fal. Imao je privilegiju da koristi dirigentsku palicu koju je nasledio od Franca Lehara. Ona je inače pripadala Johanu Štrausu i imala je ugravirane njegove inicijale. 

Wiener Café – u izvođenju Bečkih simfoničara, diriguje Robert Štolc 

Godine 1952. Štolc je počeo da komponuje muziku za Wiener Eisrevue, poznatu manifestaciju koja je pokrenuta nakon Drugog svetskog rata. Učestvovali su mnogi poznati klizači, najviše iz Austrije. Program je predstavljen na turnejama u mnogim evropskim zemljama, a nekim predstavama prisustvovalo je oko 10 hiljada ljudi. Godine 1970. postao je počasni građanin Beča, njegove biste postavljene su širom Nemačke i Austrije, a jedna od njih nalazi se u Gradskom parku u Beču. Tamo stoji sledeći natpis:  

Wenn meine Melodien den Herzen der Menschen einen Platz gefunden haben, dann weiss ich dass ich meine Aufgabe erfüllt und nicht um sonst gelebt habe.

Ako su moje melodije našle mesto u srcima ljudi, onda znam da sam ispunio svoj zadatak i da nisam živeo uzalud.

 

Spomenik Robertu Štolcu

u Gradskom parku

 

Blizu Bečke opere nalazi se mesto gde je živeo, pa je taj deo grada dobio ime Robert-Stolz Platz. Više ulica u Nemačkoj i Austriji nosi njegovo ime. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beču pored Johanesa Bramsa i Johana Štrausa mlađeg. Njegova rodna kuća u Gracu pretvorena je u muzej 1991. godine. 

Na lepom plavom Dunavu – nastanak najpoznatijeg valcera

Kada je Johan Štraus mlađi 1867. godine komponovao valcer „Na lepom plavom Dunavu“, već je bio poznat i cenjen u muzičkom svetu kao „kralj valcera“. Osvajao bi srca publike na svakom koncertu i balu, na kojima se pojavljivao kao dirigent svog orkestra. Njegove kompozicije – valceri, polke, marševi, kadrili – bile su poznate širom Evrope. Međutim, do tada nije napisao nijedno delo za ljudski glas, ukoliko se izuzmu neka mladalačka dela i jedna pesma za suprugu Jeti, a operete još nije počeo da komponuje.

Štraus je održavao bliske veze sa Bečkim muškim pevačkim društvom, osnovanim 1843. godine, koje je brojalo 200 pevača i smatrano za najbolji horski ansambl u zemljama nemačkog govornog područja. Društvo je izvodilo najznačajnija horska dela Šuberta, Mendelsona, Šumana, Berlioza, Lista i Vagnera, ali za potrebe karnevalskih balova i drugih muzičkih večeri (Liedertafel, Narrenabende) pevali su dela folklornog i humorističkog karaktera, pa čak i parodije i satire. Još 1847. godine kompozitor im je posvetio valcer „Sängerfahrten“. Dve decenije kasnije nastaje najpoznatije delo u tom žanru. 

 

Nastanak valcera

U vreme pre nego što je nastao čuveni valcer „Na lepom plavom Dunavu“, Austrija je doživela poraz od pruske vojske u bici kod Kenigreca. Bečko muško pevačko društvo je zbog toga umesto tradicionalnog maskiranog bala odlučilo da priredi Liedertafel sa programom kabaretskog tipa, koje bi uključivalo parodije, satirične horove i humoristične skečeve. Bio je to okvir za premijeru jednog od najvoljenijih valcera u svetu umetničke muzike. Štraus je Društvu nekoliko sedmica pre premijere poslao prve skice kompozicije, verovatno u vidu aranžmana za četvoroglasni hor. Potom je poslao klavirsku pratnju koju je napisao u velikoj žurbi. U prostorijama Društva su se zatim prepisivale pristigle deonice, a pesnik Jozef Vejl je na Štrausove melodije napisao ironičan, satiričan tekst. U tom trenutku kompozicija je imala četiri dela, ali je kompozitor u međuvremenu smislio nove melodije, dodavši peti deo, pa je pesnik morao da prilagodi stihove. Oni su na humorističan način govorili o tužnoj grupi seljaka, stanodavaca, umetnika i političara u Beču koji se naposletku pridružuju karnevalskim svečanostima kako bi zaboravili na svoje brige. Delo još uvek nije imalo naziv, samo je stajalo „Valcer za hor i orkestar“. Tek kada je kompozicija stigla u ruke izdavača, koji je objavio valcer 21. januara 1867. godine, pojavio se i nama danas poznati naziv – Na lepom plavom Dunavu. 

 

Premijerno izvođenje

Prvo izvođenje valcera upriličeno je 15. februara 1867. godine u balskoj dvorani Dianabad, nedaleko od mesta gde je živeo kompozitor. Publika je bila brojna. Iza dva reda stolica gde su sedele žene, stajalo je 1200 muškaraca, a stotine njih nije moglo da prisustvuje koncertu. Na sceni je stajalo više od 150 pevača u crnim odelima, a ispred njih bio je smešten orkestar pešadijske regimente „Kralj od Hanovera“. Dirigovao je Rudolf Vajnvurm, dirigent Bečkog muškog pevačkog društva, a Štraus nije bio prisutan. Bilo je potrebno pet sati da se izvede ceo program, bila je predviđena samo jedna pauza, a u sali je bilo veoma toplo. Orkestar je najpre izveo uvertiru za operetu „Pesnik i seljak“ Franca fon Supea, zatim je usledilo oko dva sata programa u kojem su se smenjivale muzičke i govorne numere, da bi naposletku stigla i pauza tokom koje je publika mogla da se osveži ili da večera. 

 

Nakon toga, publika je po prvi put bila u prilici da čuje valcer „Na lepom plavom Dunavu“. I ne samo to! Čula je nešto što se umnogome razlikovalo od dotadašnje Štrausove muzike. Publika je znala njegove kompozicije kao plesnu muziku ili koncertna dela namenjena orkestru od oko 26 svirača. Sada su mogli da čuju valcer u izvođenju najboljeg muškog hora u zemljama nemačkog govornog područja, praćenog orkestrom od oko 40 vojnih muzičara. Delo je doživelo ogroman uspeh, a publika je, bez obzira na dugačak program i toplotu dvorane, zdušno aplaudirala i tražila da se valcer izvede ponovo. I prisutni novinari su se složili da je izvođenje novog valcera bilo uspešno, te zapisuju sledeće komentare: 

„Valcer je zaista velelepan, pun živahnih melodija koje su poticale iz usana pevača kao kristalno čisti planinski potok...Divni valcer sa svojim privlačnim ritmovima uskoro bi mogao postati najpopularniji u opusu vrednog kompozitora plesne muzike...Na lepom plavom Dunavu za hor i orkestar Johana Štrausa bio je veliki hit. Posredi je istinski Štraus, pun onih ljuljajućih, nostalgičnih melodija koje cvetaju jedino na lepom, plavom Dunavu...Nema boljeg načina da pohvalimo ovo Štrausovo delo nego da kažemo da je u potpunosti dostojno imena svog autora, da je puno melodija i šarma, puno svežine i lakoće...“ 

Valcer osvaja svet

 

Neobično je to što se u većini biografija i drugih referentnih knjiga navodi da je prvo izvođenje ovog valcera bilo neuspešno. Međutim, sam Štraus je to delo osam meseci kasnije izveo u horskoj verziji u Londonu, a u godinama i decenijama koje su usledile napisao je još pet horskih valcera, dve polke i jedan marš za Bečko muško pevačko društvo. Jutro nakon premijere delo je već bilo dostupno kod izdavača u verziji za klavir, a tokom proleća te godine orkestarska verzija valcera je svirana u različitim prilikama. Recimo, izvedena je na Svetskoj izložbi u Parizu. Prvog jula 1867. godine valcer je čula i njujorška publika. Na promenadnim koncertima u londonskom Kovent Gardenu horska verzija valcera izvedena je 21. septembra. Stoga se ne može reći da je delo doživelo neuspeh, smatraju pojedini istoričari muzike! 

Nove stihove valcer dobija 1890. godine i to iz pera Franca fon Gernerta. To su stihovi koje i danas najviše poznajemo. Kada je Štrausova poćerka Alisa zatražila od Bramsa da joj se potpiše na lepezu, kompozitor je zapisao prve taktove valcera „Na lepom plavom Dunavu“, dodavši i komentar – „Nažalost, ne od Johanesa Bramsa“. Na snimku koji delim ovom prilikom možete čuti valcer u izvođenju Hora Bečke opere. 

Porodica Štraus - druga priča

Koliko smo samo puta čuli da se roditelji nisu slagali sa odabirom karijere svoje dece? Takav je bio slučaj i u porodici Štraus. Međutim, važno je naglasiti da je u ovom slučaju majka bila velika podrška svojim sinovima muzičarima. Iako nije odobravao želju najstarijeg sina da se posveti muzici, namenivši mu posao bankara, Johan Štraus stariji nije uspeo da ga odvrati od želje da se bavi sviranjem i komponovanjem. Već sa šest godina mali Johan je napisao svoju prvu kompoziciju, o čemu svedoči partitura koja je izložena u Bečkom muzeju. Mladi Johan je učio muzičku teoriju sa pozorišnim kompozitorom i horskim dirigentom Jozefom Drehslerom, a časove violine pohađao je kod Antona Kolmana, člana orkestra Bečke dvorske opere. Želja mu je bila da uz podršku majke postane dirigent sopstvenog orkestra, baš kao što je kao mladić priželjkivao i njegov otac. 

Dok je Johan Štraus mlađi odrastao, njegov otac je uz Jozefa Lanera, još jednog istaknutog predstavnika bečkog bidermajera, postepeno izgrađivao žanr valcera, razvivši ga od jednostavnog plesnog komada u pažljivo konstruisano umetničko delo simfonijskih razmera. Njihovi prethodnici bi pisali nizove kratkih valcerskih melodija, koje su najčešće imale osam taktova, dok su Štraus i Laner ograničili delo na četiri ili pet odseka, sa introdukcijom na početku i kodom na kraju dela. 

Ovako zvuči „Die Schönbrunner-Walzer“ Jozefa Lanera iz 1842. godine. 

Inače, Lanerov ansambl je nastao 1822. godine, kada su on i braća Karl i Johan Drahanek zatražili dozvolu da nastupaju u Badenu kraj Beča. Sastav su činile dve violine i gitara. Mesta gde su nastupali bili su obično popularni klubovi u bečkim predgrađima, ali i u redutskim salama. Laner je takođe odlazio na koncertne turneje i one su ga odvele u Milano, Veneciju, Brno i Ljubljanu. Na osnovu brojnih prikaza njihovog muziciranja iz tog vremena, Laner i njegove kolege dirigovale su ansamblom sa pozicije koncertmajstora. Umesto dirigentske palice koristili su svoje gudalo, a dirigovali bi samo početke kompozicija i nezgodne prelaze. U kolekciji Muzeja istorije umetnosti u Beču, tačnije u njihovoj zbirci muzičkih instrumenata, koja se nalazi u Weltmuseum-u, čuva se Lanerova violina koja potiče iz radionice bečkog graditelja Franca Gajsenhofa. 

U kafeu „Zum Jüngling“, čiji je vlasnik bio Johan Jungling, prvi put su u triju nastupili Jozef Laner i braća Drahanek. Svirali su plesne komade koji su se tada još uvek zvali lendleri odnosno narodne igre. Bile su naročito popularne u Austriji, Bavarskoj, Švajcarskoj i Sloveniji krajem 18. veka. Kada su u narednom stoleću postale popularne plesne dvorane, lendler je postao brža i elegantnija igra, pojavljivao se i u opusima velikih kompozitora, poput Betovena ili Šuberta, a iz njega se razvio valcer. 

Ovako, recimo, zvuče lendleri priređeni za klavir Ludviga van Betovena. 

 

 

 

Sastav Merlin Ensemble Wien izvodi „Dornbacher Ländler“ Jozefa Lanera. Možda su baš ovako zvučali nastupi Lanerovog ansambla u bečkim kafeima.

Pošto su Laner i braća Drahanek bili uspešni na svojim nastupima, svom triju dodali su četvrtog člana, tada još uvek nepoznatog Johana Štrausa starijeg. Bilo je to 1823. godine i tada je svirao violu. Dve godine kasnije piše svoju prvu kompoziciju, postaje u međuvremenu violinista, a 1826. osniva sopstveni ansambl. Na prvu koncertnu turneju kreće 1833. godine, a najduža je trajala 14 meseci i odvela ga je u Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Godine 1846. dobija počasnu, samo za njega kreiranu, titulu muzičkog direktora dvorskih balova. 

Zanimljivo je to što ne postoje pouzdani podaci o njegovom muzičkom obrazovanju. Zna se da je poslat da uči zanat kod knjigovesca, jer je već sa dvanaest godina postao siroče. Kasnije tokom života, zbog napornog rada, više puta je kolabirao, a umro je prerano, u 45. godini, od šarlaha. Sa suprugom Anom Štrajm imao je šestoro dece, od kojih je jedno umrlo sa svega nekoliko meseci. Štraus otac je sa ljubavnicom Emilijom Trampuš dobio još šestoro dece. Godine 1846. razveo se od žene Ane, koja je do smrti uspešno vodila karijere svojih sinova. 

Slovačka sinfonijeta Žilina izvodi „Loreley-Rheinklänge Walzer“ Johana Štrausa starijeg iz 1843. godine. 

Porodica Štraus - prva priča

U susret proslavi dva veka od rođenja Johana Štrausa mlađeg posvetiću više tekstova tom kompozitoru. Grad Beč je pripremio bogat program u 2025. godini, a u susret tom jubileju otvorio je i novi muzej pod imenom Štrausova kuća. Osim stana u kojem su žuveli članovi te porodice, koji je očuvan i pretvoren u muzej, svakom turisti koji poseti austrijsku prestonicu ne može promaći statua u Gradskom parku.

 

Johan Štraus mlađi rođen je 25. oktobra 1825. godine u bečkom predgrađu Sent Ulrihu. Njegov otac Johan Baptist bio je tada violinista u orkestru Jozefa Lanera i nastavnik muzike, a sanjao je o tome da vodi sopstveni ansambl. Majka Ana bila je ćerka Jozefa Štrajma, vlasnika krčme iz Lihtentala, predgrađa Beča. Osim Johana Štrausa mlađeg, u porodici Štraus rođeno je još petoro dece: Jozef, Ana, Tereza, Ferdinand i Eduard.

Život porodice Štraus umnogome je bio vezan za Leopoldštat, jer je u tom delu Beča, recimo, detinjstvo proveo Štraus otac i to u ulici Flosgase, gde je njegov otac Franc imao krčmu. Kuća u kojoj je rođen Štraus otac zvala se „Zum Heiligen Florian“, a danas se na njoj nalazi tabla koja na to podseća. Takođe u današnjem drugom bečkom okrugu, na adresi Taborstrasse 17, u kući „Zum Goldenen Hirschen“, porodica Štraus je živela od 1834. godine. Tu je rođen Eduard, najmlađe dete u porodici, a on je bio i poslednji koji je napustio porodični dom 1886. Njihov stan se nalazio na prvom spratu trospratne zgrade. Danas na tom mestu stoji nova zgrada iz 1911. godine. U tom kraju živeo je, recimo, još jedan istaknuti bečki kompozitor, naročito poznat po svojim operetama. Bio je to Franc fon Supe. Na adresi Obere Donaustrasse 57 živeo je od 1862. do 1865. godine, a radio je kao direktor orkestra najpre u Theater an der Wien, a potom u Carl-Theater. Poslednje spomenuto pozorište je u vreme kada se Štraus doselio u taj kraj bilo poznato po operetskim predstavama. 

 

U samoj ulici Prater, gde se i danas nalazi stan u kojem je živeo Štraus mlađi, nalazile su se popularne balske dvorane, pozorišta i kafei. Recimo, u krčmi „Zum Goldenen Lamm“, koja je postala kasnije ugledni hotel, sastajali su se umetnici, među njima i Štraus, a tamo je održan i svečani banket povodom 40 godina njegovog umetničkog rada. Nedaleko odatle, u krčmi „Wällisches Bierhaus“, nastupao je petnaestogodišnji Johan Štraus stariji kao član orkestra pod rukovodstvom Jozefa Lanera i braće Drahanek. Ansambl je svirao i u krčmi „Zum Grünen Jäger“, gde su se obično okupljali glumci iz obližnjeg pozorišta. U gorespomenutoj Obere Donaustrasse, osim stana gde je živeo autor operete „Lepa Galatea“, nalazile su se dve veoma poznate balske dvorane – „Dianasaal“ u kojoj je premijerno izveden valcer „Na lepom plavom Dunavu“ 15. februara 1867. godine i „Zur Kettenbrücke“ gde je nastupao Johan Štraus stariji. Prvi veliki uspeh zabeležio je upravo sa kompozicijom „Kettenbrücke-Walzer“ u januaru 1828. godine.

 

Kupalište „Dijana“ izgrađeno je 1810. godine, a nešto više od tri decenije kasnije napravljen je unutrašnji bazen, dug 36 i širok 12,5 metara. Tokom karnevalske sezone bazen je korišćen kao balska dvorana, a zbog posebne strukture krova, akustika je bila veoma dobra. Godine 1913. kupalište je srušeno, a danas se na tom mestu nalaze moderni bazeni. 

 

Zum Sperl

Jedna od najpopularnijih plesnih sala u periodu bidermajera nalazila se u kući „Zum Sperl“ u drugom bečkom okrugu. Otvorena je 9. septembra 1807. godine, a poslednji bal je upriličen 1873. godine, kada je održana Svetska izložba u Beču. Nedugo nakon toga zgrada je srušena. To mesto za zabavu su učinili poznatim upravo Mihael Pamer, Jozef Laner i Johan Štraus stariji. „Sperls Festwalzer“, „Sperl-Galopp“ i „Sperl-Polka“ tri su kompozicije koje je Štraus otac posvetio ovom zdanju gde su se rado zabavljali stanovnici austrijske prestonice.

Sala Odeon bila je jedna od najvećih i najelegantnijih plesnih dvorana u Beču tokom Vormärz perioda. Površina plesnog podijuma imala je više od 4500 kvadratnih metara, a bogato ukrašena sala bila je visoka 15 metara. Tu su nastupali, osim ostalih, i članovi Bečkog muškog pevačkog društva. Sala je otvorena 8. januara 1845. godine, ali je nažalost tokom revolucionarnih dešavanja tri godine kasnije izgorela.  

Salons zur Zeit Mozarts

Möchten Sie einige der bedeutendsten Wiener Salons der Mozartzeit besuchen? Habe Sie Lust, seine Freunde und Musikerkollegen kennenzulernen? Lesen Sie dann den Text, der vor Ihnen liegt. Wir besuchen die eleganten Häuser wohlhabender Familien, in denen Konzerte organisiert wurden, Sie hören Mozarts Werke, die für Freunde und Studenten, geschätzte Kollegen und Mäzene geschrieben wurden. Obwohl Mozart seine Freiheit liebte und im Herzen ein freier Künstler war, wollte er während seines zehnjährigen Aufenthalts in Wien eine dauerhafte Passform finden, wie es bei Joseph Haydn der Fall war, der drei Jahrzehnte lang im Dienste des Fürsten Esterhazy arbeitete. Da Mozart dies jedoch nicht tat, musste er sich mit dem prekären Leben eines freischaffenden Künstlers auseinandersetzen, der unter der Schirmherrschaft wohlhabender Mitglieder der Mittel- und Oberschicht stand. Sein Einkommen verdiente er mit Auftritten als Virtuose am Klavier, mit eigenen Werken, vor allem Klavierkonzerten, dann als Musiklehrer und dank lukrativer Aufträge für neue Kompositionen. Deshalb war es sehr wichtig, gute Kontakte zu Mitgliedern der sozialen Schichten zu knüpfen, in deren Häusern Musiksalons organisiert wurden. Fast alle berühmten Adelsfamilien veranstalteten Salons in ihren Palästen, die auch heute noch das Zentrum Wiens schmücken.

Mozart stand der Familie Jacquin besonders nahe, an deren Spitze Nicolaus Joseph stand, Professor für Botanik und Chemie an der Universität Wien. In seiner Freizei spielte er Flöte. Sein Sohn Emil Gottfried und seine Tochter Francisca waren eng mit Mozart befreundet. Für ihre intime Hausmusik entstanden vokal-instrumentale Nocturnes zu italienischen Texten. Aus diesem Teil von Mozarts Œuvre wähle ich Luci care, Luci belle. 

Diese Art von Musik entstand unter der Schirmherrschaft des Musiksalons im Haus der Familie Jacquin, in dem Mozart und sein guter Freund, der Klarinettist Anton Stadler, ihre Freizeit gerne verbrachten. Das ist der Grund, warum man in diesen Nocturnes neben Stimmen auch Bassetthorne, Instrumente aus der Familie der Klarinetten, erklingt. Mozart trug in höchstem Maße zur Entwicklung der Literatur für dieses Instrument bei, denn neben der Kammermusik widmete er ihm auch Partien in Opern (so begleitet das Bassetthorn den Priestermarsch in der "Zauberflöte" oder stellt ein obligates Instrument in der Arie des Vitellius Non più di fiori aus der Oper "La clemenza di Tito" dar), im berühmten Requiem oder in der freimaurerischen Trauermusik. 

Bevor wir in das Haus der Jacquens zurückkehren, nehmen wir uns einen Moment Zeit, um einen Blick in einen anderen Salon zu werfen, in dem Mozart die Gelegenheit hatte, sein Bekanntennetzwerk zu erweitern. Im Salon der Gräfin Maria Wilhelmina Thun-Hohenstein traf der Komponist auf Personen in wichtigen Positionen, wie den als Mäzen der Musiker bekannten Baron Gottfried van Switten, der selbst sonntags Salons in seinem Haus abhielt, aber auch Angehörige der Herrscherdynastie, darunter Kaiser Joseph II. selbst. Den Töchtern der Gräfin Tun, die von der Wiener Gesellschaft liebevoll "die drei Grazien" genannt wurde, gab Mozart Klavierunterricht. 

Einer der berühmtesten Salons Wiens, das eigentliche Zentrum des künstlerischen Lebens dieser Stadt, wurde von Franz von Greiner betrieben. Er war Rechtsanwalt von Beruf, arbeitete als Hofbeamten im Dienste von Kaiserin Maria Theresia. In seiner Freizeit komponierte er und malte. Sein Salon wurde von Haydn, Mozart und Salieri, Schriftstellern und Malern sowie anderen prominenten Persönlichkeiten des kulturellen Lebens der Stadt besucht. Es gab sogar ein Heimtheater im Haus der Familie Greiner, und die Tradition, den Salon abzuhalten, wurde von seiner Tochter Caroline Pichler fortgesetzt, die ein interessantes Zeugnis von Mozarts atemberaubenden Improvisationen auf dem Klavier hinterließ.

Kommen wir zurück zu den Jacques, und das aus gutem Grund! Mozart widmete ihnen mehrere Kompositionen, unter denen das Trio für Klarinette, Viola und Klavier in Es-Dur, bekannt als Kegelstatt Trio, hervorsticht. Das Werk wurde im August 1786 im Haus der Jacquens uraufgeführt. Den Klarinettenpart übernahm damals der bereits erwähnte Anton Stadler, einer der besten Virtuosen auf diesem Instrument. Francisca Jacquen übernahm den Klavierpart, während der Komponist selbst den Bratschenpart übernahm. Die Klarinette war zu dieser Zeit ein relativ neues Instrument, und diese Kammerkomposition trug wesentlich zur Verbreitung ihrer Popularität bei. Im Gegensatz zu den vokal-instrumentalen Nocturnes, gewiss schönen Kompositionen, die geschrieben wurden, um in der Wärme des Hauses genossen zu werden, haben wir es hier mit einem Werk zu tun, das einen Platz in der Konzertliteratur verdient. Interessanterweise hatte kein Komponist vor Mozart ein Werk für eine solche Instrumentenkombination geschrieben. 

Im Wien des späten 18. Jahrhunderts war es sehr wichtig, Kontakte zu wohlhabenden Mitgliedern des Bürgertums und der Oberschicht zu pflegen. So war Mozart oft ein gern gesehener Gast in den Häusern von Fürsten, Grafen, Professoren oder Hofbeamten. In Mozarts Wohnung wurden aber auch gerne Konzerte veranstaltet, und der Komponist konnte dabei stets auf seine Schüler zählen. Einen Monat nach dem Einzug in eine Wohnung im ersten Stock eines Hauses in der Schulergasse, das sich noch heute im Zentrum Wiens befindet und in ein Museum umgewandelt wurde, gab Mozart am 31. Oktober 1784, an seinem Namenstag, ein Konzert mit seinen Schülern. Es waren Maria Theresia von Trattner, Barbara von Ployer und Josefa Auernhammer. 

Als der Komponist 1781 nach Wien übersiedelte, wurde Maria Theresia von Trattner eine seiner ersten Klavierschülerinnen. Sie war in der Wiener Gesellschaft gut vernetzt und half ihm bei der Organisation von drei Abonnementkonzerten, bei denen seine Klavierkonzerte aufgeführt wurden. Dies verhalf ihm sicherlich zu einem guten Ruf als Virtuose am Klavier. Maria Anna Barbara Ployer, eine österreichische Pianistin, auch bekannt unter ihrem Künstlernamen Babette, war ebenfalls eine von Mozarts Schülerinnen. Der Komponist widmete ihr 1784 zwei Klavierkonzerte, und nach der Qualität dieser Werke zu urteilen, war Barbara eine ausgezeichnete Pianistin. Josepfa Barbara Auernhammer war eine österreichische Pianistin und Komponistin. Mit ihrem Lehrer Mozart trat sie mehrmals im Klavierduo auf. Nach ihrer Heirat mit Johann Besenig, mit dem sie vier Kinder hatte, trat sie weiterhin privat und öffentlich auf. Am 23. November 1781 führten Joseph und Wolfgang in einem Privatkonzert die Sonate für zwei Klaviere D-Dur auf.

Mitte der 1880er Jahre organisierte Mozart neben kleinen Hauskonzerten auch sogenannte "Musikvereine". Sie wurden regelmäßig sonntags in einer noch existierenden Wohnung im Zentrum Wiens gepflegt. Neuere Forschungen haben gezeigt, dass Mozart der einzige Komponist war, der solche Hauskonzerte gab. Wenn wir über die Praxis der Hausmusik zu Mozarts Zeiten sprechen, ist es wichtig zu beachten, dass oft behauptet wird, dass Amateure bei Konzerten mit privatem Charakter spielten. Dieser Begriff sollte nicht verwendet werden, um sich auf Personen zu beziehen, die wenig Wissen über die Fähigkeiten haben, die zum Spielen oder Singen erforderlich sind. Es waren einfach Menschen, die von Beruf völlig anders waren und in ihrer Freizeit gerne Musik machten. Schließlich war das Spielen und Singen zu dieser Zeit in solch gesellschaftlichen Verhältnissen ganz normal. Für die Familienmitglieder war es ein Leichtes, ein Instrument zu spielen oder zu singen. 

Den Zeugnissen von Zeitgenossen nach zu urteilen, war das Zuhause der Familie Mozart schon immer dynamisch, da oft Gäste aus Wien und Umgebung kamen. Einige von ihnen blieben mehrere Monate, und einer von ihnen war der Vater des Komponisten, Leopold, der Zeuge eines wichtigen Ereignisses wurde. Am 15. Januar 1785 war Joseph Haydn zu Gast in Mozarts Wohnung, und bei dieser Gelegenheit wurden Streichquartette aufgeführt, die der junge Komponist später einem älteren Kollegen widmete. Er begann seine Widmung mit den Worten: "Al mio caro amico Haydn." Einen Monat später, am 12. Februar, war Haydn erneut zu Gast im Haus der Mozarts, und Wolfgangs Vater Leopold wohnte damals in der Wohnung, und er selbst beteiligte sich an der Aufführung der Musik, indem er die erste Violinstimme spielte. Aus dieser Zeit stammen jene legendären und heute oft zitierten Worte, die Haydn an Leopold richtete: 

„Ich sage Ihnen vor Gott, als ehrenhafter Mann, Ihr Sohn ist der größte Komponist, den ich namentlich oder persönlich kenne. Er hat Geschmack, aber was noch wichtiger ist, er verfügt über größtes Kompositionsgeschick.“

Vielleicht gelang es diesen schmeichelhaften Worten, den besorgten Leopold zu beruhigen, der sich Sorgen um die Zukunft seines Sohnes machte, nachdem er seinen Dienst in Salzburg verlassen hatte, um seine Träume im kaiserlichen Wien zu verwirklichen. Eines der „frischesten“ Quartette, das bei dieser Gelegenheit aufgeführt wurde, war das letzte in diesem Sechserzyklus und wurde auf den 14. Januar 1785 datiert.