Vokalni opus Petra Konjovića

Petar Konjović bio je veoma svestrana umetnička ličnost. Predanim radom na mnogim poljima ostavio je značajne tragove u istoriji srpske muzike i muzikologije. Osim raznovrsnog kompozitorskog opusa, koji obuhvata širok dijapazon žanrova, od solo-pesme preko kamerne i orkestarske muzike do operskih dela, Konjović se paralelno bavio i spisateljskim radom. Bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, doduše svega nekoliko meseci, potom direktor Opere Hrvatskog narodnog kazališta, gde je nešto kasnije vršio i dužnost upravnika, a neko vreme je bio postavljen i za upravnika Novosadsko-osječkog pozorišta. Godine 1948. osnovao je Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti, čime je postavio temelje za razvoj srpske muzikologije i etnomuzikologije.Osim što je kao gimnazijalac pisao pesme, bavio se neko vreme i izdavačkim radom.

 

 

Pošto je vokalna muzika bila značajan deo njegovog opusa, odlučila sam da tome posvetim jedan tekst na blogu. Za početak preporučujem pesmu Bila jednom ruža jedna na stihove Milorada Mitrovića. 

 

Prva znanja o muzici Konjović je stekao kao učenik Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, uz svoje profesore Jovana Grčića i Tihomira Ostojića, a u sviranju klavira i violine bio je samouk. Školovanje nastavlja u Učiteljskoj školi u Somboru, gde mu je muziku predavao Dragutin Blažek, jedan od brojnih čeških muzičara koji su radili u našim krajevima. Oslanjajući se na bogatu srpsku tradiciju komponovanja solo-pesama za glas i klavir, naročito onih koje su nastajale u vidu stilizacije narodnih pesama, a prateći i svoj poriv prema književnom izrazu, primetnom još tokom gimnazijskih dana, Konjović je tokom dugog niza godina na umetnički način obrađivao pesme iz različitih krajeva tadašnje Jugoslavije. To je činio već kao student kompozicije u Pragu. Inspiraciju je pronašao kod velikog Stevana Mokranjca, a potvrdu da se nalazi na dobrom putu u radu čeških i slovačkih kolega. Stvaralačka tumačenja folkorne baštine u zbirci „Moja zemlja“ predstavljale su za Konjovića svojevrsnu muzičku laboratoriju u kojoj je mogao da razrađuje svoju ideju o narodnoj muzici kao „oploditelju“ umetničke muzike. O tome saznajemo u njegovim napisima o muzici, gde je zastupao tezu da se muzičko stvaralaštvo mora zasnivati na elementima folklorne baštine, zato što se jedino na taj način može stvarati autentična nacionalna umetnost po ugledu na odabrane ruske i češke kompozitore.

Tokom studija kompozicije u Pragu, koje su trajale od 1903. do 1906. godine, postavljene su osnove za stvaranje obe kompozitorove zbirke. Prva, „Lirika“, sadrži dvadeset i četiri kompozicije pisane na stihove različitih pesnika, dok druga zbirka, „Moja zemlja“, sadrži stotinu narodnih pesama u pet tomova, umetnički stilizovanih za glas i klavir. Pod umetničkom stilizacijom podrazumeva se slobodan tretman melodije i teksta odabrane folklorne građe. 

Pesme iz „Moje zemlje“ predstavljaju male scene iz narodnog života, sa tematikom koja je bliska običnom čoveku. Ima tu uspavanki, tužbalica, opisa spokojnih ljubavnih scena, ali i žalosti zbog izgubljene ljubavi, prizora iz svadbenih običaja, ali i naročito omiljenog žanra gradskog folklora – sevdalinki. Konjović je u tim kompozicijama detaljno razradio i klavirski part, a folklornom materijalu je prišao kao stvaralac, ne kao etnomuzikolog koji proučava njegove specifičnosti. On nastoji da u tom prebogatom muzičkom materijalu pronađe latentnu harmonsku podlogu. Deonicu glasa razvija u skladu sa principima kojih se pridržavao tokom čitavog stvaralačkog veka: poštujući fleksije govornog jezika i značenje teksta, Konjović stvara melodiku koja verno prati ritam reči. O tome Konjović zapisuje: 

„U razvoju naše muzičke umetnosti potrebno je, pre svega, da osetimo muzikalnu vrednost svog jezika. Moderna naša vokalna muzika nije drugo nego primena i umetnička razrada onih svojstava i elemenata koji su u našem jeziku. Ti elementi – brojnost vokala, blagozvučnost i razmena konsonanata, bogatstvo i raznovrsnost akcenta – spajaju se u neravne, izrazite umetničke linije koje povlači umetnik.“ 

 

 

Nastanak mnogih dela iz oblasti vokalne lirike tesno je povezano uz dragocenu umetničku saradnju Petra Konjovića sa hrvatskim sopranom Majom Stroci Pečić, koja je svojim glasom očarala Tomasa Mana i Igora Stravinskog. Ona je na većini svojih koncertnih nastupa pevala Konjovićeve pesme, a umetničkim ukusom uticala je na njegovo stvaranje u toj oblasti. Njihova saradnja doživela je zamah 1916. godine, kada su prilikom jednog susreta u Zagrebu, piše Konjović, izrazili obostrano interesovanje za komponovanje pesama u narodnom duhu. Baš tada nastaje jedna od najlepših pesama Petra Konjovića, Sabah, za koju je umetnik napisao i stihove. Maja Stroci ju je često izvodila kao poslednju tačku na svojim koncertima, na oduševljenje publike. 

Pesma pripada tipu umetničke sevdalinke, popularne u srpskoj muzici s početka 20. veka. Ono što odlikuje ovakvu vrstu vokalne lirike jeste melodika širokog daha i raspona, preovlađujuća legato artikulacija, melizmi, interval prekomerne sekunde, kao i izražena osećajnost. U pesmi Sabah čujemo jutarnju molitvu mujezina sa minareta, a potom i priču devojke koja tuguje zbog dragog kojeg je uzalud čekala cele noći. Sličan egzaltiran izraz u muzici prepoznaje se i u pesmi Aman đevojko, poreklom iz Bosne, koja se nalazi u kompozitorovoj zbirci „Moja zemlja“.

Ovo je bio samo mali deo Konjovićevog vokalnog opusa, a priču o srpskom kompozitoru zaokružila bih jednom od njegovih najpoznatijih i najvoljenijih pesama – Nane, kaži tajku. Tekst za ovu vokalnu minijaturu kompozitor je preuzeo iz narodne tradicije vranjanskog kraja, a muzika predstavlja njegov originalni doprinos srpskoj solo-pesmi. 

Renata Tebaldi - la voce d'angelo

Čuveni italijanski dirigent Arturo Toskanini opisao je glas Renate Tebaldi kao anđeoski, a s tim bi se složili svi ljubitelji belkanta. Ova operska umetnica imala je karijeru dugu više od tri decenije, a toliko je bila posvećena pevanju da nije zasnovala porodicu. Međutim, u svojoj primarnoj porodici je pronašla podršku da se bavi muzikom. 

Renatin otac Teobaldo Tebaldi bio je violončelista i svirao je u operskim orkestrima u Pezaru i Parmi. Majka Đuzepina Barbijeri bila je medicinska sestra, mada nadarena za pevanje. Bračni par Tebaldi se rastao pre Renatinog rođenja, te je ona odrasla sa majkom, koja je kasnije zdušno podržavala ćerku kada se posvetila muzici. Nedugo nakon što su majka i ćerka počele da žive u kući majčinih roditelja, Renata se razbolela, a dijagnoza je bila dečja paraliza. Narednih pet godina se borila sa tom bolešću, ali se na kraju uspešno izlečila. To je još više približilo majku i ćerku, a njihova bliskost se nastavila i nakon što je Renata počela opersku karijeru. 

Prve muzičke korake buduća operska diva načinila je u crkvenom horu, a klavir je počela da svira u 13. godini. Njena nastavnica Đuzepina Pasani prepoznala je Renatin lep glas i uputila je na studije pevanja. Sa 17 godina primljena je na konzervatorijum u Parmi, gde joj je jedan od profesora bio Etore Kampogalijani, istaknuti vokalni pedagog koji je predavao pevanje mnogim čuvenim italijanskim pevačima, poput Lučana Pavarotija, Mirele Freni ili Karla Bergoncija. Kasnije prelazi na konzervatorijum u Pezaro, koji nosi ime Đoakina Rosinija. Tamo je njena profesorka pevanja bila Karmen Melis, i sama istaknuta operska umetnica, specijalizovana za tumačenje uloga iz verističkog repertoara. „Počela sam da pevam kada sam bila mlada, ali moja porodica je želela da učim klavir. Međutim, moja ogromna potreba da se izrazim glasom naterala me je da odaberem umetnost pevanja.“ – rekla je jednom prilikom Renata Tebaldi.

 

Glas Renate Tebaldi pripadao je tipu lirskog i mladodramskog soprana, a najviše se isticao u operama italijanskih kompozitora romantizma i verizma, što je najčešće i pevala na operskim scenama širom sveta. Ako koristimo italijansku terminologiju, Renatin glas je pripadao vrsti soprano lirico-spinto. Dok pridev lirico jasno upućuje na to da je reč o lirskom glasu, koji je inače najčešći među operskim umetnicama, reč spinto potiče od glagola spingere što u prevodu znači pritisnuti ili gurati. Takvi soprani imaju sposobnost lakog i čistog pevanja visina kao što to čini lirski sopran, mada od njih često imaju tamniju boju glasa, a ono što ih približava dramskim sopranima jeste mogućnost izvođenja i dramatičnih vrhunaca bez mnogo napora. Pravi mladodramski soprani jesu ređa pojava, pa se neretko može čuti da uloge namenjene njima tumače lirski glasovi, što može biti opasno ako se dugo peva neodgovarajući repertoar. Međutim, Renata je bila pravi predstavnik mladodramskog faha, kojem pripadaju neke od najlepših uloga u operskoj literaturi. 

 

Nakon što je njena profesorka Karmen Melis uspela da joj 1944. u lokalnom pozorištu u Rovigu omogući debi u operi Mefistofele Ariga Boita, pravi proboj na operskoj sceni Renata je doživela dve godine kasnije, kada je nakon uspešno položene audicije nastupila na svečanom koncertu povodom ponovnog otvaranja Milanske skale. Na koncertu je dirigovao čuveni Arturo Toskanini. Tada počinje njena karijera nastupima širom Italije, a repertoar koji izvodi veoma je raznolik. Renata peva uloge u rasponu od baroka, kao što je Hendlov Julije Cezar, preko opera Rosinija i Spontinija, pa sve do Vagnerovih muzičkih drama. Međutim, kasnije će se ipak usredsrediti na repertoar koji je smatrala da najbolje pokazuje njene vokalne kvalitete. Najviše je pevala uloge iz Verdijevih i Pučinijevih opera, pa je publika uživala u njenim interpretacijama junakinja kao što su Leonora, Aida, Dezdemona, Mimi, Manon Lesko, Toska i Madam Baterflaj.

 

Tokom karijere Renata je imala više od 1200 nastupa na operskim scenama, a otpevala je i više od 200 koncerata. Iako je pevala u gotovo svim prestižnim operskim kućama, kao što su Bečka državna opera ili Kovent Garden u Londonu, ona je ipak bila zvezda Milanske Skale i njujorškog Metropolitena. Imala je i ona, poput drugih pevača, uspone i padove u karijeri, ali se, kako kaže, na vreme povukla sa operske scene. Bilo je to 1973. nakon nastupa u Metropolitenu u ulozi Dezdemone iz Verdijevog Otela. To je ujedno bila uloga u kojoj je debitovala u toj operskoj kući gotovo dve decenije pre toga. Poslednji resital održala je u Karnegi holu 1976. godine, mada je i kasnije povremeno nastupala. U jednom intervjuu iz 1991. Renata se osvrće na svoju karijeru i, kaže, pamti samo lepe uspomene. „Moja duša je uvek bila bliska pevanju, bilo je to pravo uživanje za mene. Najbolja stvar koju možete učiniti je da sa drugim ljudima podelite darove koje ste dobili od Boga. Kada ste u prilici da nešto date, to vam se višestruko vraća.“ Srećom, ljubitelji opere i danas, gotovo dvadeset godina od njene smrti, mogu da uživaju u Renatinim interpretacijama, jer su zahvaljujući izdavačkoj kući Decca zabeležene na nosačima zvuka. 

 

Iako joj je kritika ponekad zamerala da steže grlo na visinama i peva intonativno nisko, što svakako može biti problem kada posedujete velik glas kao što je to bio slučaj sa Renatom, ne može se poreći da je ona očaravala slušaoce, ali i kolege muzičare svojim glasom bogatog zvučanja, nežnim legato fraziranjem, duboko izražajnim, ali nikada isuviše sentimentalnim interpetacijama, sa gotovom nestvarno lepim tihim tonovima u visokom registru, ali isto tako i temperamentom koji je umela da pokaže u dramski intenzivnim trenucima. Iako je u potpunosti bila posvećena vokalnoj umetnosti, toliko da se nikada nije udavala, Tebaldi nije bila sklona izazovima, pa je gotovo isključivo pevala na svom maternjem, italijanskom jeziku, jer joj je francuski, kako je govorila, bio isuviše nazalan, a nemački previše grlen. Nije htela time da naruši lepotu svog tona, po kojem je i bila poznata. Pošto su operski pevači osim glasa uvek ostavljali utisak na publiku i svojom pojavom, Renata je svakako ostala upamćena i po fizičkom izgledu. Visoka i dostojanstvena, bila je ljupka žena nežno bele kože, velikih plavih očiju i imala je prepoznatljive rupice na obrazima kada se smejala. Volela je i dizajnersku odeću, pa su i raskošne toalete bile sastavni deo njene elegancije i šarma. Iako je za razliku od Marije Kalas čuvala svoj privatni život daleko od očiju javnosti, sredinom devedesetih, u jednom intervjuu, osvrnula se na to zašto je odabrala da ne zasnuje porodicu iako je imala nekoliko ljubavnih veza. Tada je rekla: „Kako sam mogla biti žena, majka i pevačica? Ko bi se brinuo o deci dok putujem po svetu? Deca me ne bi zvala mama, nego Renata.“

 

Osvrnula bih se i na navodno rivalstvo između dve najveće operske dive koje su suvereno vladale operskim scenama pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Naime, priča o žestokom rivalstvu između Marije Kalas i Renate Tebaldi počela je da kruži početkom šeste decenije. Navodno je temperamentna američka pevačica grčkog porekla rekla da bi poređenje njenog glasa sa Renatinim bilo kao da poredite šampanjac i koka-kolu. Renata je na optužbe odgovarala da ona ima ono što Marija nikada neće imati, a to je srce. Međutim, koliko god sve to bilo tačno ili ne, a mediji su to znali malo i da preuveličaju, glasovi Marije Kalas i Renate Tebaldi zapravo se nikako nisu mogli porediti, jer ove dve sjajne operske pevačice nisu pevale isti repertoar. Za početak, Kalas je bila dramski koloraturni sopran (mada bi neki rekli da je teško klasifikovati njen neverovatan glas), lako je pevala i tonove u trećoj oktavi, dok je Tebaldi bila u osnovi lirski sopran uz mogućnost pevanja i mladodramskih uloga, a pokretljivost i lakoća pevanja visokih tonova nisu joj bili najjača strana. Dok je Kalas na početku karijere pevala ozbiljne dramske uloge, a kasnije prešla na belkanto repertoar, poput recimo Belinijeve Norme, Tebaldi je najviše pevala uloge iz Verdijevih opera i verističkih dela. Obe su, doduše, pevale Verdijevu Travijatu i Pučinijevu Tosku, ali su publici podjednako pružile nezaboravne interpretacije najznačajnijih junakinja operske literature.

Renatina karijera je počela kada je imala svega 22 godine, a završila se relativno rano, u 54. godini. „To su 32 godine uspeha, zadovoljstva i žrtvovanja“, rekla je svojevremeno Renata. Da je Italijani, koji su je zvali la nostra Tebaldi, nisu zaboravili, svedoči muzej u gradiću Buseto, u vili Palavičino, koji je njoj u čast otvoren 2014. godine. Ako se ikad nađete u tom malom mestu, imaćete i šta da vidite – u Vili Palavičino smešten je i muzej posvećen Verdiju, koji je rođen u obližnjem selu Le Ronkole, tu je i Vila Verdi u mestu Sant'Agata gde je maestro živeo nekoliko godina, kao i malo pozorište sa 300 mesta koje nosi njegovo ime. U muzeju koji čuva uspomenu na Renatu Tebaldi, svaki ljubitelj opere može da vidi, osim ostalog, i kostime i nakit koji je umetnica nosila na sceni, brojne fotografije i dokumenta. 

 

 

Iako je, kako sama duhovito kaže, bila visoka kao košarkašica, Renata je uspešno tumačila i lik mlade japanske gejše Ćo-ćo-san u Pučinijevoj Madam Baterflaj, pa bih njenom arijom zaokružila osvrt na umetničinu karijeru.  

Muzičke prestonice - Venecija

Tokom istorije izdvajali su se pojedini gradovi po svojoj bogatoj muzičkoj tradiciji. Među njima posebno mesto zauzima Venecija, grad koji postoji više od 1600 godina, verovali ili ne. Počev od pesme gondolijera koja se može čuti u bajkovitim kanalima venecijanske lagune, preko luksuznih salona gradske vlastele i fantastične akustike crkve Svetog Marka do vrhunskih koncerata u venecijanskim sirotištima, pa sve do raskošnih operskih predstava u mnogim venecijanskim pozorištima, Venecija je vekovima bila mesto gde se stvarala i izvodila najbolja muzika na Starom kontinentu. Bogatu Venecijansku republiku zato su, ne bez dobrog razloga, prozvali muzičkom republikom, a o tome svedoči i zapis jednog nepoznatog francuskog putnika iz 17. veka koji glasi: „U svakom domu neko svira instrument ili peva. Muzika je svuda.“ Zna se da je muzička tradicija Venecije stara gotovo koliko i sam grad. Ne postoji muzički žanr koji nije negovan u Veneciji, mnogi muzičari su dolazili baš tamo da unaprede svoju karijeru, poput Vivaldija ili Monteverdija, dok su drugi dolazili da upiju njen bogat muzički život, poput flamanskih majstora iz vremena visoke renesanse. I vekovima kasnije umetnici su hrlili u italijanske gradove, pa i Veneciju, da nauče tajne najvećih majstora koji su tamo stvarali. 

Kompozitori romantizma naročito su u svojima opusima negovali manje instrumentalne komade, koji su većinom bili pisani za klavir. To su komadi pretežno lirskog karaktera, a mnogi od njih se odlikuju melodikom vokalnog tipa, na šta mogu ukazivati i sam njihovi nazivi, poput pesama bez reči. Taj termin se prvi put javlja kod Feliksa Mendelsona, a nekoliko takvih komada nose naziv venecijanska gondolijerska pesma, što se može povezati i sa barkarolom, što u prevodu znači pesma na barci. Takve kompozicije su obično umerenog tempa, najčešće u taktu 6/8 ili 12/8, a u pratnji se rado primenjuju figure koje treba da prikažu talasanje. Te klavirske minijature romantičara svakako su najlepši omaž venecijanskoj muzičkoj tradiciji. 

 

Važna poglavlja u razvoju instrumentalne muzike „ispisana“ su upravo u Veneciji. Tamo je muziciranje u instrumentalnim ansamblima doživelo procvat u 17. veku, da bi u narednom stoleću naglasak bio na ekspanziji virtuoznog solističkog izražavanja. Sve to bilo je moguće i zbog ekspanzije muzičkog obrazovanja, koje je razvijeno u gradskim sirotištima, pretečama današnjih konzervatorijuma. Danas je u Veneciji aktivan konzervatorijum koji nosi ime Benedeta Marčela, još jednog poznatog muzičara rođenog u tom gradu. Studije na tom konzervatorijumu završili su istaknuti italijanski umetnici, poput dirigenta Đuzepea Sinopolija, kompozitora Ermana Volf-Ferarija ili soprana Toti dal Monte. 

Nešto stariji savremenik Benedeta Marčela, kompozitora koji se tokom života uspešno bavio muzikom i pravom, jedan od najpoznatijih predstavnika barokne epohe, bio je Tomazo Albinoni. Rođen je u bogatoj venecijanskoj porodici, njegov otac Antonio bio je trgovac papirom. Tomazo je učio violinu i pevanje, a tokom karijere pisao je opere, kantate, koncerte i sonate. Danas ga najviše znamo kao autora instrumentalne muzike, naročito po koncertima za obou, ali Albinoni je napisao i na desetine opera, od kojih je većina izvedena u Veneciji. Za razliku od većine njegovih savremenika, Albinoni izgleda nikad nije tražio zaposlenje pri crkvi ili na dvoru, zato što je očigledno mogao sam da se izdržava. Bio je među prvim italijanskim kompozitorima koji je za obou pisao solističke koncerte.

Pojava žanra solističkog koncerta u epohama baroka i klasicizma vuče svoje korene, osim ostalog, i u jednoj nadasve zanimljivoj praksi koja se pojavila u Veneciji. Reč je načinu komponovanja koji podrazumeva nadmetanje grupa izvođača ili pak dijalog između soliste i ansambla. U Veneciji je to imalo itekako veze sa jednom drugom umetnošću – arhitekturom. Upravo razvoj venecijanskog dvohorskog stila u 16. veku rečito govori o tesnoj vezi između arhitekture i muzike. Postojanje dveju horskih galerija sa dvoje orgulja u venecijanskoj katedrali inspirisalo je kompozitore da stvore zanimljiv stil u kojem se suprotstavljaju horovi jedan drugome, horovi instrumentima ili solisti ansamblu. Tako je nastala osnova koncertantnog, dijaloškog odnosa među izvođačima, što će kasnije dovesti do pojave niza žanrova, pre svega končerta grosa i solističkog koncerta. Najistaknutiji predstavnici venecijanog dvohorskog stila bili su Adrijan Vilart, flamanski muzičar koji je živeo i stvarao u Veneciji, kao i Andrea i Đovani Gabrijeli. Vrhunac razvoja ovog stila vezuje se za osamdesete i devedesete godine 16. veka, kada je u crkvi Svetog Marka na poziciji glavnog kompozitora i orguljaša bio Đovani Gabrijeli, dok je čuveni muzički teoretičar Đozefo Carlino bio maestro di cappella. Toliko je bila interesantna ova pojava da su u Veneciju dolazili muzičari iz čitave Evrope ne bi li slušali tu divnu muziku. 

 

 

Negde u isto vreme, baš u Italiji, rađao se novi muzičko-scenski žanr. U želji da ožive grčku tragediju, verujući da je ona bila pevana, članovi Firentinske kamerate stvorili su operu koja je u početku bila namenjena za izvođenje u aristokratskim krugovima. Međutim, već tridesetih godina 17. stoleća počinje razvoj komercijalnih operskih predstava i to baš u Veneciji. To znači da su opersku predstavu mogli da gledaju svi oni koji su kupili ulaznicu, što je bio itekako značaj događaj u muzičkoj istoriji. U roku od samo jedne decenije nakon toga otvorena su četiri pozorišta u Veneciji, a ključna figura za razvoj opere bio je Klaudio Monteverdi. Postojalo je nekoliko faktora koji su uticali na kvalitet opere u Veneciji. Grad je na prvom mestu imao izvanrednu muzičku tradiciju, zato što su tamošnji muzičari, posebno oni iz crkve Svetog Marka, još od polovine 16. veka privlačili strane umetnike. Venecijanska republika bila je veoma bogata, a nije postojao sistem autokratskog uticaja na umetničke tokove, kao što je to recimo bilo na nekim drugim mestima, gde bi vladar određivao sadržaje opera na svom dvoru. Venecijansko plemstvo je finansijski ulagalo u gradnju pozorišta, ali je vođenje same ustanove bilo prepušteno impresarijima, koji su se među sobom nadmetali ko će dovesti boljeg kompozitora ili poznatiju opersku zvezdu. Venecijanska publika bila je željna novina, pa su se osnovne karakteristike venecijanske opere često menjale, jer je žanr prilagođavan njihovom ukusu. Uz to, uzavrela takmičarska atmosfera dodatno je omogućavala slobodu kompozitorima, koji su morali da idu ukorak s vremenom ili čak da prednjače. Svemu tome treba dodati i venecijanski karneval kao veliki društveni, ali i muzički događaj, koji je privlačio publiku iz svih krajeva Evrope. Tada su u pozorištima izvođene opere u kojima se često mogla videti praksa prerušavanja likova, baš kao što su na ulicama šetali plemići u raskošnim kostimima i sa maskama na licu.

Kada govorimo o važnim muzičkim ustanovama u tom gradu, tada ne možemo da ne spomenemo pozorište La Feniče, koje je u 19. veku bilo mesto premijernog izvođenja najlepših operskih dela najpoznatijih kompozitora ere italijanskog belkanta – Rosinija, Belinija, Donicetija i Verdija. Sam naziv teatra, koji u prevodu znači feniks, odnosi se na tamnu stranu njegove istorije. Naime, zgrada pozorišta tri puta je gorela, a poslednji incident desio se 1996. godine. Obnova nakon poslednjeg požara počela je 2001. godine, angažovan je tim od 200 stručnjaka, a prvo opersko delo koje je otvorilo sezonu u obnovljenom prostoru bila je Verdijeva Travijata, koja je premijerno izvedena 1853. godine upravo u tom poznatom venecijanskom pozorištu. Osim Travijate, venecijanska publika imala je priliku prva da vidi i druga majstorova ostvarenja, kao što su Rigoleto ili Simon Bokanegra. To svakako čini ovaj grad jednim od najvažnijih na muzičkoj mapi Evrope. Od dve Belinijeve opere koje su prvi put prikazane na sceni venecijanskog pozorišta La Feniče posebno se izdvaja svakako najpoznatija ljubavna priča poreklom iz Italije, ona o Romeu i Juliju, i to u delu Monteki i Kapuleti. Zato za kraj ove muzičke šetnje, samo jednog od mogućih pogleda na Veneciju, predlažem divnu ariju Oh, quante volte.

Proleće u klasičnoj muzici - Lili Bulanže i Klod Debisi

Proleće u klasičnoj muzici - neiscrpna tema. Toliko kompozicija iz različitih žanrova i epoha. Klavirskih minijatura, pesama, renesansnih madrigala, baletskih partitura, programska orkestarska muzika. Ovoga puta biram dve kompozicije s kraja 19. odnosno početka 20. veka. Reč je francuskim kompozitorima, dobitnicima prestižne Rimske nagrade, a obe kompozicije predstavljaju impresionistički obojena dela na odabranu temu. 

Prva žena koja je dobila čuvenu Rimsku nagradu bila je francuska kompozitorka Lili Bulanže. Rođena je 1893. godine u Parizu. Poticala je iz muzičke porodice. Njen otac je bio kompozitor i profesor pevanja na Pariskom konzervatorijumu. Interesantan podatak – on je dobio Rimsku nagradu 1835. godine. Lilina majka bila je jedna od učenica pevanja u klasi njenog oca. Najpoznatiji izdanak ove porodice bila je Nađa Bulanže, poznata kao pedagog, kompozitor i dirigent. Kakva familija, zar ne?

Lili je veoma rano pokazala izniman muzički talenat, a roditelji su je u tome podržavali. Međutim, kao dete je bila bolešljiva, što je uticalo i na ostatak njenog života. Zbog narušenog zdravlja nije mogla redovno da pohađa nastavu na konzervatorijumu, već je imala privatne časove. Osim komponovanja, Lili je bila dobra pevačica i svirala je nekoliko instrumenata. 

Tokom svog isuviše kratkog života (umrla je u 24. godini), Lili je napisala nešto više od 50 dela, pretežno vokalnih. D’un matin du printemps je njeno poslednje delo, impresionistička simfonijska poema, nastala 1918. godine. Prvobitno je bila namenjena za violinu i klavir, zatim je adaptirana za klavirski trio ili za duo flauta-klavir, a naposletku je aranžirana za orkestar.  

***

Klod Debisi bio je takođe jedan od dobitnika prestižne Rimske nagrade, koja je dodeljivana studentima kompozicije na Pariskom konzervatorijumu. Nagrađeni bi dobijali priliku da provedu tri godine u Francuskoj akademiji u Vili Mediči u Rimu. Jedini zadatak bio je da Akademiji lepih umetnosti u Parizu pošalju bar tri partiture kao dokaz daljeg napredovanja u oblasti kompozicije. Za svakog pojedinca to bi bilo ispunjenje snova, ali ne i za Kloda Debisija, koji je mrzeo Rim i vreme provedeno u Vili Mediči. Tamo je ostao samo dve godine, a dela koja je slao nisu se svidela članovima komisije.

 

Međutim, vreme provedeno u Rimu ni u kom slučaju nije bilo bačeno. Tada nastaje simfonijska svita Proleće, koja će biti još jedan moj predlog za današnju priču o delima inspirisanim ovim godišnjim dobom. Izvorna ideja bila je da se kompozicija napiše za ženski hor, klavirski duo i orkestar. Međutim, prema Debisijevim rečima partitura nije sačuvana (navodno je stradala u nekom požaru), pa je delo dovršeno tek 1912. godine. 

Članovi Akademije lepih umetnosti nisu bili baš oduševljeni neobičnim vokalno-instrumentalnim sastavom, upotrebljenim harmonijama i slobodnijom strukturom dela. Čak se u osvrtu jednog od članova spominje i reč “impresionizam”, ali naravno u negativnom kontekstu. 

Debisi, kako sam objašnjava, nije želeo da muzikom slika proleće kao takvo, već da prikaže to godišnje doba na simboličan način, odnosno da muzikom predstavi lagano rođenje bića i stvari u prirodi, njihovo postepeno sazrevanje i naposletku radost zbog toga što su dobili priliku da žive. Sve je to bez programa, kaže Debisi, jer ja mrzim svaku muziku koja mora da prati neki književni tekst. Zato ćete razumeti koliko muzika mora da bude sugestivna. Sumnjam da ću uspeti to da uradim onako kako želim, zaključuje tada mladi kompozitor. 

U gostima kod Mocartovih

Pultevi u Mocartovom muzeju

 

Volfgang Amadeus Mocart nije izvodio svoja dela samo javno, već i u privatnim prilikama pred odabranom publikom koju su činili članovi visokih društvenih krugova, ali i pripadnici srednje klase, ljubitelji muzike, kao i kompozitorove kolege muzičari i prijatelji. Mocart se tada pojavljivao kao pijanista, član kamernog ansambla ili dirigent orkestra. On je takođe organizovao manje ili veće koncerte u sopstvenom domu.

Poznato je nekoliko prilika u kojima je izvođena muzika u domu porodice Mocart. Kada su dva nekadašnja člana poznatog Manhajmskog dvorskog orkestra, Tadeuš i Paul Jozef Hampel, došli u posetu Mocartu, priređen je koncert 22. jula 1784. godine u stanu u kojem je tada umetnik živeo na Tratnerhofu. Mesec dana nakon što se uselio u stan na prvom spratu kuće u ulici Schulergasse (danas Domgasse, u samom centru Beča), 31. oktobra 1784. godine, na svoj imendan, Mocart je sa svojim učenicama priredio koncert. To su verovatno bile Marija Terezija fon Tratner, Barbara fon Plojer i Jozefa Auernhamer. S obzirom na to da su bile veoma kvalitetne muzičarke, vredelo bi da ih ukratko predstavim.

 

 

Soba u kojoj se muziciralo

 

Kada se Mocart doselio u Beč 1781. godine, Marija Terezija fon Tratner (1758-1793) postala je jedna od njegovih prvih učenica klavira, što je i ostala verovatno do kompozitorove smrti. Kako je imala dobre veze u bečkom društvu, fon Tratnerova je pomogla Mocartu da organizuje tri pretplatnička koncerta na kojima su izvedeni njegovi klavirski koncerti. To mu je svakako pomoglo da stekne dobru reputaciju kao virtuoz na klaviru. Sama Marija Terezija je u svom domu na Tratnerhofu priređivala muzičke akademije, na kojima je bio prisutan i Mocart. Kompozitor je svojoj učenici posvetio Sonatu za klavir u c-mollu KV 457 i Fantaziju za klavir u c-mollu KV 475.  

 

Marija Ana Barbara Plojer (1765-1811), austrijska pijanistkinja, poznata i pod nadimkom Babete, bila je jedna od Mocartovih učenica. Kompozitor joj je posvetio dva klavirska koncerta iz 1784. godine. Solističke deonice u tim delima visokog umetničkog dometa pokazuju da je Barbara bila odlična pijanistkinja. Nakon udaje za plemića Kornelijusa Bujanovića fon Ag-Teleka, Barbara je živela u Križevcima, u Hrvatskoj, gde je njen muž imao imanje. 

 

Jozefa Barbara Auernhamer (1758-1820) bila je austrijska pijanistkinja i kompozitorka. Bila je Mocartova učenica od trenutka kada je kompozitor stigao u Beč. Nekoliko puta je nastupala sa svojim učiteljem u klavirskom duu. I nakon udaje za Johana Beseniga, sa kojim je imala četvoro dece, Jozefa je nastavila da nastupa u privatnim prostorijama i u Burgteatru. Najviše je pisala klavirsku muziku, a najčešće se opredeljivala za varijacije. Mocart joj je posvetio nekoliko svojih violinskih sonata. 

 

Poznata je činjenica da je Volfgang veoma cenio svog starijeg kolegu Jozefa Hajdna, koji je takođe pokazivao poštovanje prema mladom, perspektivnom umetniku. Hajdn je 15. januara 1785. godine bio gost u Mocartovom stanu u Beču, a tom prilikom su izvedeni gudački kvarteti koje je Volfgang kasnije posvetio starom majstoru. Posvetu je počeo rečima: Al mio caro amico Haydn. Mesec dana kasnije, 12. februara 1785. godine, Hajdn je ponovo bio gost kod Mocartovih, a tada je u stanu živeo i Volfgangov otac Leopold, koji je naravno i sam učestvovao u izvođenju muzike, svirajući deonicu prve violine, dok je Volfgang preuzeo partiju viole. 

 

 

Sto za društvene igre

U jednom Leopoldovom pismu stoji: „U subotu uveče, gospodin Jozef Hajdn i dva brona Tinti bili su sa nama; svirani su novi kvarteti“. Iz tog vremena potiču one legendarne reči koje je Hajdn uputio Volfgangovom ocu: „Kažem vam pred Bogom, kao častan čovek, vaš sin je najveći kompozitor koji mi je poznat po imenu ili lično. On ima ukus, ali još važnije, on poseduje najveću veštinu u komponovanju.“ Jedan od „najsvežijih“ kvarteta bio je upravo poslednji u tom ciklusu od šest, datiran 14. januara 1785. godine. Ima neobičan lagani uvod, harmonski nestabilan, zbog kojeg je dobio naziv „disonatni.“ Možete ga poslušati na linku ispod. 

Sredinom osamdesetih godina 18. veka, pored malih kućnih koncerata, Mocart je organizovao i kućne koncerte koji su nazivani ’muzičkim klubovima’. Oni su redovno održavani nedeljom u stanu koji i danas postoji u centru Beča. To je jedini stan koji je sačuvan iz tog vremena, a u kojem je živela porodica Mocart. Ljubitelji muzike danas mogu na tom mestu posetiti muzej posvećen kompozitorovom boravku u Beču. Osim stalne postavke, svake godine se priređuje posebna tematska izložba. Recimo, 2020. godine, kada sam prvi put bila u tom muzeju, izložba je bila posvećena trojici najvećih predstavnika bečkog klasicizma – Hajdnu, Mocartu i Betovenu. Jedan od razloga je i 250. godišnjica od Betovenovog rođenja. Naredne godine sam gledala drugačiju postavku, koja je pratila porodicu Mocart na putovanjima po Evropi. Zanimljivo je to što ako pogledate kroz prozore stana, videćete isti prizor kao što ga je mogao gledati i sam umetnik. 

Skorašnja istraživanja su pokazala da je Mocart bio jedini kompozitor koji je u Beču u to vreme priređivao ovakve ’muzičke klubove’. Na privatnim koncertima u domovima pripadnika srednjeg i višeg staleža Mocart je sticao važne kontakte sa ljubiteljima muzike i muzičkim kolegama, što mu je pomoglo prilikom organizovanja sopstvenih ’akademija’, tokom kojih su upravo njegova dela bila u centru pažnje. Mocartovi ’muzički klubovi’ su po svoj prilici bili polu-privatnog karaktera, što znači da su prisustvovali i njemu nepoznati ljudi, koji su dolazili po preporuci gostiju. To je bila uobičajena praksa u to vreme u književnim i muzičkim salonima Beča. Na Mocartovim ’muzičkim klubovima’, koji su se dešavali svake nedelje od 10:30 do 13 časova, učestvovali su muzički amateri koji su pripadali kompozitorovom krugu prijatelja. Pod terminom amater podrazumevali su se dobro školovani ljubitelji muzike, a nikako osobe koje su imale skromno znanje ili veštine iz te oblasti. 

Na jednom od koncerata, 6. avgusta 1786. godine, Mocart je sa svojom učenicom, već spomenutom, Marijom Terezijom fon Tratner, svirao Sonatu za klavir u četiri ruke u F-duru KV 497. Ovakve sonate Mocart je ranije pisao za sebe i svoju stariju sestru, ali kada je napustio rodni Salcburg, prestao je da ih piše, jer nije uz sebe imao Nanerl. Tako on dvanaest godina nakon svoje poslednje sonate u četiri ruke ponovo piše jedno takvo delo.

Na ovim muzičkim okupljanjima izvođena je i operska muzika, najčešće uz pratnju klavira ili manjeg instrumentalnog ansambla. Među gostima, ujedno i izvođačima, bili su Mocartovi bliski prijatelji, poput Marije Ane Hortenzije Hacfeld, pijanistkinje i pevačice, Marije Katarine fon Zois, koju je mnogo cenio Jozef Hajdn, kao i Emilijan Gotfrid fon Žaken, kojem je kompozitor namenio nekoliko kompozicija, osim ostalog ariju Mentre ti lascio.

U domu Žakenovih održavale su se muzičke akademije, pa je Mocart napisao jedan tercet za sebe, svoju suprugu Konstancu i Emilijana fon Žakena. Naziv terceta je Liebes Mandel, wo is's Bandel. Na dolenavedenom linku možete čuti kako zvuči ta kompozicija. Snimak potiče sa zanimljivog zvučnog izdanja koje nosi naziv „Une Soirée chez les Jacquin“. Ovakva muzika daje nam uvid u to kako se muziciralo u privatnim domovima, u ovom slučaju u domu porodice Žaken. 

Nadam se da vam se dopala ova priča o muzičkom životu bečke aristokratije i pripadnika srednjeg staleža, koji su, sasvim očigledno, bili veliki ljubitelji muzike, ali i vešti instrumentalisti ili pevači. Na slici koja prati ovu malu priču možete videti jednu od prostorija u stanu gde je živela porodica Mocart od septembra 1784. godine. Prema pretpostavkama istraživača, upravo su se u toj prostoriji najviše družili članovi porodice Mocart sa svojim gostima. Osim muziciranja, igrale su se društvene igre, potom kompozitorov omiljeni bilijar, kartalo se, a pio se i punč.

Crtice iz autobigrafije Zubina Mehte - o slušanju muzike

U ovom kratkom tekstu podelila bih deo iz autobiografije Zubina Mehte Partitura mog života, u kojem maestro priča o tome kako je odrastao uz oca Mehlija Mehtu, okružen božanstvenom muzikom. Koliko je okruženje u kojem se neko kreće važno za formiranje ličnosti, svedoče ove reči Zubina Mehte, koji se naročito seća slušanja muzike sa gramofonskih ploča: 

„Mehli Mehta je bio veoma odlučan u želji da ostvari svoj san i počne da svira violinu. Nabavio je instrument i počeo da uči. Učio je bez ikakvih uputstava, bez ikakvog učitelja; jednostavno, violinu je naučio da svira sam...Dakle, odrastao sam u takvom okruženju. Uz dela koja je moj otac uvežbavao u dnevnoj sobi, uz partiture koje su ležale svuda naokolo i koje sam rado promatrao, dok još nisam znao ni da čitam. Ali, najvažnije od svega bilo je što je otac posedovao nešto čarobno: gramofon pomoću koga smo mogli da slušamo božanstvenu muziku...Moj otac je posedovao za tadašnje uslove poprilično veliku kolekciju ploča...Tako sam od malena slušao simfonije, upoznao sam Betovena i Bramsa i čuo ponešto od Malera...Otac je 1935. godine osnovao Bombajski simfonijski orkestar, a kasnije i Bombajski gudački kvartet, koji je probe imao u našoj kući. Ja sam doslovce bio okružen i obavijen muzikom; ona je bila moje svakodnevno zadovoljstvo...U rajski vrt muzike ušao sam kao vrlo mlad čovek i do dana današnjeg me iz njega niko nije mogao isterati.“

 

Mehli Mehta

 

Proleće u klasičnoj muzici - Štraus, Respigi, Zinding, Delijus

Pred vama je još nekoliko predloga dela sa temom proleća. Počnimo ovoga puta sa neodoljivim zvucima valcera! Jedna od najpopularnijih kompozicija za koloraturni sopran svakako je valcer Johana Štrausa mlađeg Glasovi proleća iz 1882. godine. Prvobitno je bio zamišljen kao orkestarski valcer, uz dodatak sopranske deonice, a posvećen je pijanisti i kompozitoru Alfredu Grinfeldu. Kasnije se pojavio i u obradi za klavir. Kod nas se javlja i uz pratnju tamburaškog orkestra i baš lepo zvuči i u tom aranžmanu. Delo je premijerno izvela čuvena nemačka pevačica Berta Švarc, poznatija pod umetničkim imenom Bjanka Bjanki, koja je imala veoma uspešnu karijeru kao članica Bečke dvorske opere. Stihove za vokalnu verziju valcera napisao je Franc Fridrih Rihard Žene, austrijski dramski pisac koji je napisao libreto za čuvenu operetu Slepi miš.

Berta Švarc

 

U prvih nekoliko stihova sumirano je sve ono što vezujemo za proleće: tu su lasta koja se vine u plavo nebo, povetarac koji blago ćarlija i “ljubi” polja i livade, kao i sunce koje nas greje; sve to čini da se tuga umanji i da se nadamo boljem i lepšem. Kao što se i očekuje od Štrausovog valcera, i ovaj ima nekoliko odseka, svaki sa svojom upečatljivom melodijom. Evo tih prvih stihova na nemačkom:

Die Lerche in blaue Höh entschwebt,

der Tauwind weht so lau;

sein wonniger milder Hauch belebt

und küßt das Feld, die Au.

Der Frühling in holder Pracht erwacht,

ah alle Pein zu End mag sein,

alles Leid, entflohn ist es weit!

Schmerz wird milder, frohe Bilder,

Glaub an Glück kehrt zuruck;

Sonnenschein, ah dringt nun ein,

ah, alles lacht, ach, ach, erwacht!

Predlažem da ga čujete u izvođenju Rite Štrajh. Ako vam se dopada, možete ga poslušati i u izvođenju drugih soprana, kao što su Natali Disej ili Ketlin Betl.

Možda će vam se više svideti ista kompozicija u izvođenju Hora bečkih dečaka. 

***

U grupu kompozitora koji su imali izuzetno naglašenu sposobnost maštovite upotrebe simfonijskog orkestra spada italijanski neoklasični kompozitor Otorino Respigi, koji je za sobom ostavio veoma upečatljivu kompoziciju pod nazivom Proleće. U pitanju je simfonijska poema iz ciklusa Tri Botičelijeve slike. Triptih je nastao 1927. godine kao rezultat porudžbine Fondacije Elizabet Sprag Kulidž, jedne od najvažnijih pokroviteljki muzičara u 20. veku. Respigi je napisao ove simfonijske poeme nakon što je video tri slike italijanskog renesansnog umetnika Alesandra Botičelija u firentinskoj Galeriji Ufici. Prva simfonijska poema odnosi se na sliku Proleće i prikazuje nam Respigijev talenat za korišćenje orkestarskih boja u punom sjaju.

***

Klavirski komad norveškog kompozitora Kristijana Zindinga Frühlingsrauschen komponovan je 1896. godine i jedno je od najpoznatijih dela ovog kompozitora. Zinding je započeo svoje muzičko obrazovanje u Kristijaniji (današnji Oslo), a studirao je na konzervatorijumu u Lajpcigu. Najveći deo svog života je proveo u Nemačkoj. Smatraju ga naslednikom Edvarda Griga. Pisao je solo pesme, horska dela, klavirsku i kamernu muziku, solističke koncerte i simfonije. Pošto je komad Frühlingsrauschen postao veoma popularan, doživeo je i orkestarsku verziju, koja je još sugestivnija od izvorne.

***

Kada smo već kod Norveške, jedan engleski kompozitor je često boravio u toj skandinavskoj zemlji, a u svom stvaralaštvu negovao je programsku muziku inspirisanu prirodom. Naime, Frederik Delijus je uživao u norveškim predelima, a družio se sa čuvenim Norvežanima - Edvardom Grigom, Augustom Strindbergom i Edvardom Munkom. U simfonijskoj poemi On hearing the first cuckoo in spring, koja je nastala 1912. godine, Delijus upotrebljava jednu norvešku narodnu pesmu, a čuje se i pesma kukavice.

Proleće u klasičnoj muzici - Vivaldi, Šubert, Čajkovski

Vašu plejlistu omiljene prolećne muzike možete dopuniti delima koja ću predstaviti u ovom tekstu, nadovezujući se na članak koji sam na istu temu već objavila na ovoj stranici. Počinjem od poznatog ciklusa klavirskih komada Petra Iljiča Čajkovskog Godišnja doba. Ovo delo sadrži dvanaest kratkih klavirskih komada koji predstavljaju svaki mesec u godini. U skladu sa temom o kojoj govorim, izdvajam one mesece koji se odnose na proleće – mart, april i maj. U pitanju su jednostavni komadi pretežno trodelne forme, ali kao što se i očekuje od nadarenog melodičara kakav je bio Čajkovski, posredi su prava mala remek-dela. Ciklus je nastao na osnovu porudžbine urednika jednog muzičkog časopisa iz Sankt Peterburga, koji je izrazio želju da uz svaki broj novina svakog meseca 1876. godine bude odštampan i jedan primerak klavirske kompozicije. 

Urednik je predložio naslove kompozicija i stihove koji bi išli uz svaki komad, pa tako u prvoj minijaturi, “Ševina pesma”, nežna molska melodija dočarava te trenutke kada se nakon duge i hladne zime stidljivo pojavljuje proleće. Valcerski ritam, toliko tipičan za ruskog romantičara, oplemenjuje prefinjenu melodiku naredne minijature koja nosi naziv “Visibaba”. Durska melodija i nenametljivo izražavanje radosti kao da savršeno prate pesničke reči – „Poslednje suze nad nekadašnjim tugovanjima i prvi snovi ponovne sreće.“ Proleće u nama zaista budi takva osećanja novog početka, zar ne? Sveža majska noć prepuna zvezda koje sijaju na nebu ispunjavaju nas spokojnim osećanjima, a to je slika koja nam je pred očima kada pročitamo odabrane stihove, namenjene da prate komad pod naslovom “Noć osvetljena zvezdama”.

S obzirom na to da je ovo delo ruskog majstora veoma popularno, ne samo zbog melodičnosti i nežnosti muzike, već i zbog nadasve privlačne tematike dočaravanja godišnjih doba, čitav ciklus se može pronaći u najrazličitijim aranžmanima. Ovde predlažem verziju u originalu, za klavir, a komade izvodi Vladimir Aškenazi. 

Mart – Ševina pesma

 

April – Visibaba 

 

 

Maj – Noć osvetljena zvezdama

 

 

***

U Šubertovom ciklusu Zimsko putovanje iz 1827. godine nalaze se 24 pesme pisane prema stihovima Vilhelma Milera. Bile su namenjene kompozitorovom dobrom prijatelju i saradniku, baritonu Bečke dvorske opere Johanu Mihaelu Foglu. Iako se pojedine pesme pevaju i samostalno, ovo delo se obično izvodi u celini i traje više od sat vremena. Ciklus govori o usamljenom putniku koji se otisnuo na putovanje kako bi se oslobodio patnje zbog izgubljene ljubavi. Usput doživljava emotivna previranja, uglavnom u rasponu od očaja do većeg očaja. Slična tematika pronalazi se i u prethodnom ciklusu Lepa mlinarica, takođe pisanom prema Milerovim stihovima. Moglo bi se reći da je Zimsko putovanje poput neke monodrame i zbog toga je važno da se značenje pojedinih pesama shvati u kontekstu celine. 

U pesmi “Prolećni san” lirski subjekt sanja o proleću i ljubavi, o šarenom cveću i zelenim livadama, o veseloj pesmi ptica, ali se budi u hladnoći i mraku, okružen gavranima koji krešte. Kada će promrzlo zimsko lišće postati zeleno? Kada će ponovo zagrliti svoju voljenu? Pita se on. Upravo o ovom dramatičnom kontrastu (slatkim snovima o proleću i sumornoj realnosti) govore prve dve strofe ove pesme, što se i u muzici na adekvatan način dočarava. Menja se tempo i karakter muzike, a početni dur prelazi u mol. Evo tih stihova:

Ich träumte von bunten Blumen,

So wie sie wohl blühen im Mai,

Ich träumte von grünen Wiesen,

Von lustigem Vogelgeschrei. 

Und als die Hähne krähten,

Da ward mein Auge wach;

Da war es kalt und finster,

Es schrieen die Raben vom Dach.

Šubertovu pesmu “Frühlingstraum” iz ciklusa Zimsko putovanje peva Ditrih Fišer Diskau.

***

Kompozitori su se često okretali književnosti i slikarstvu kao izvoru inspiracije, naročito u svojim programskim ostvarenjima, a tema godišnjih doba, kao i uopšte bilo šta što je vezano za prirodu, bila je veoma česta. Antonio Vivaldi je komponovao svoje violinske koncerte Godišnja doba i uz njih priložio sonete podeljene u tri dela kako bi odgovarali pojedinačnim stavovima. Pretpostavlja se da je upravo on napisao te stihove. 

Iako se radi o zvučno homogenom ansamblu gudača sa violinom kao solističkim instrumentom, Vivaldi je majstorski uspeo da bez pomoći drugih instrumenata, poput flaute, klarineta, oboe ili horne, tradicionalno doživljenih kao pastoralnih, dočara proleće, leto, jesen i zimu, varirajući fakturu muzike i inventivno upotrebljavajući različite efekte. Tako u prvom stavu koncerta “Proleće” možemo čuti pevanje ptica u trilerima i imitacijama violina, potom blago čarlijanje povetarca nad potokom u nežnoj melodiji sa dve i dve note vezane u legatu ili iznenadni olujni nalet u glasnom unisono nastupu svih instrumenata u dubokom registru sa solo violinom koja izvodi brze uzlazne pasaže. Sanjivi karakter drugog stava donosi nam sliku kozara koji mirno drema pod krošnjom drveta na cvetnoj livadi, dok u poslednjem stavu koncerta muzika opisuje veselu seosku igranku.  

Na linku ispod možete čuti Vivaldijevo "Proleće", a muziku prate ispisani stihovi soneta, koji su upisani u partituru dela, pa možete jasnije da prepoznate gde i kako Vivaldi muzikom slika određene pojave. 

Branko Radičević i muzika

Branko Radičević

 

Branko Radičević je osim Jovana Jovanovića Zmaja bio jedan od najkomponovanijih pesnika srpskog romantizma. Više od četrdeset domaćih i nekoliko inostranih kompozitora muzikom je ovekovečilo pesnikove stihove. Među tim ostvarenjima preovlađuju kompozicije za glas sa ili bez instrumentalne pratnje, dela namenjena horskim ansamblima različitih vrsta (dečjim, ženskim, muškim i mešovitim), postoje čak i instrumentalne kompozicije kao svojevrsne obrade vokalnih dela, a Brankovi stihovi su se upotrebljavali i u popularnoj muzici.

Postavlja se pitanje šta je to u Brankovoj poeziji toliko privlačilo kompozitore da na nju pišu muziku? 

Nova značajna karakteristika srpske romantičarske poetike 19. veka bilo je interesovanje naših pesnika za više umetničkih vrsta istovremeno. Osim poezije, koja je bila primarni način izražavanja, pesnici posvećuju veliku pažnju slikarstvu i muzici, nastojeći da tim umetničkim sinkretizmom stvore što upečatljiviju i životniju pesničku sliku, bez obzira na to da li se radi o vizuelnoj, auditivnoj ili sinestetičkoj slici. To je svakako privuklo muzičare da pišu dela koristeći se njihovim pesmama, naročito u doba procvata žanra srpske solo pesme. Ta intimna muzička vrsta bila je dostupna čak i amaterskim izvođačima, bar na početku njenog razvoja, kontinuirano je negovana u opusima naših najboljih stvaralaca, a pojavom školovanih koncertnih pevača omogućena je bogata produkcija u toj oblasti. 

Gde si, dušo, gde si, rano je poznata Brankova pesma, a ovde je možete čuti kao solo pesmu Josifa Marinkovića. 

„Muzika u Brankovom tekstu čuje se od početka do kraja u celokupnom stvaranju njegovom. Muzikalnost njegove fraze, mnogobrojne ideje i slike uzete iz oblasti muzike (pevanje, svirka tamburice, kola) vezuju ga tesno za muziku...Kod Branka je metar većinom stabilan i pravilan, pa stoga odgovara strogim zakonima sklopa muzičke kompozicije.“

 

 

Ovako je pisala muzikolog Stana Đurić Klajn u svom eseju o kompozicijama na stihove fruškogorskog slavuja Branka Radičevića. Kažu njegovi savremenici da je Branko pokazivao posebne sklonosti prema slikarstvu, da je bio izvanredan pevač i da je voleo muziku. Njegova, kao i poezija Jovana Jovanovića Zmaja i Jovana Grčića Milenka, bila je inspirativna za veliki broj stvaralaca, naročito za muzičare. Nema sumnje da je Branko uživao u muzici, tvrde proučavaoci njegovog života i dela, pa nije čudno što su njegovi stihovi, puni metričkog i eufonijskog sklada, bili prihvaćeni među drugim pesnicima, u narodu, ali i među srpskim kompozitorima. 

Iako nema konkretnijih podataka o tome koliko je Branko Radičević uživao u muzici, kao dokazi njegove privrženosti toj vrsti umetničkog izražavanja svedoče dva kratka odlomka iz njegovih pisama, koje je u svom eseju izdvojila Stana Đurić Klajn. U jednom pismu, upućenom 1849. godine Đuri Daničiću, srpski romantičarski pesnik zapisuje sledeće: 

„Pozdravi mi Vuka i gospu mu i sina i Minku. Kaži joj da odsvira onaj kvartet što ga rado slušam, a ti ga poslušaj umesto mene.“

Ovaj kratak segment odnosi se na porodicu Vuka Karadžića, naročito na njegovu talentovanu ćerku Minu, koja je bila bliska sa Brankom Radičevićem. Srpski pesnik joj je posvetio čuvenu pesmu Pevam danju, pevam noću, koju je proslavio i Zdravko Čolić. Sama tema pesme upućuje na muziku i eto direktne veze sa tom umetnošću. 

Da je Branko imao i kritičarski stav prema muzici, pokazuje jedno drugo pismo, ovoga puta namenjeno ocu, u kojem se negativno osvrće na, kako je sam napisao, „šmokljanske valcere nekog šmokljanskog Novosađanina“. Stana Đurić Klajn smatra da se to odnosi na kompozicije Aleksandra Morfidisa Nisisa, koji je u to vreme delovao kao učitelj muzike u Novom Sadu. U istom pismu spominje se ime izvesnog Aleksića, koji je bio bliski prijatelj i Branka Radičevića i Kornelija Stankovića. Svi su oni zajedno studirali u Beču. Aleksić je kasnije postao oficir ruske vojske i zna se da je 1858. godine vršio pripreme za Kornelijev odlazak u Moskvu, koji nažalost nikad nije ostvaren zbog kompozitorove bolesti. 

„Oj, Karlovci, mesto moje drago, ko detence došao sam amo, igra beše jedino mi blago.“ – ovo su svima dobro poznati stihovi Branka Radičevića iz pesme Đački rastanak. Ta obimna i temama bogata pesma, koja sadrži više od pet stotina stihova, često je inspirisala srpske kompozitore na stvaralaštvo. Brankovo apostrofiranje i opisivanje karlovačke okoline, vinograda i berbe, veselih đačkih sedeljki, veslanja i kupanja u Dunavu, svirke i igre – sve to podseća na slične motive i raspoloženja koja se nalaze u pesništvu nemačkih književnika 18. veka i iz vremena bidermajera. Postoje mnoge paralele između Brankove poezije i poezije nemačkih prethodnika, mada se uočavaju i veze sa narodnom pesničkom tradicijom. 

Brankovo kolo Jovana Pačua, srpskog kompozitora i pijaniste, inače po struci lekara, napisano 1883. godine. 

On je sa izvanrednim talentom uspeo da ostvari spoj umetničke i narodne poezije, pronašavši upravo u tom spoju svoju originalnu pesničku vokaciju, tvrde poznavaoci Brankovog opusa. Njegov Đački rastanak s pravom je najčešće komponovana pesma. Muzičari su doduše zbog obimnosti pesme koristili samo određene odlomke. Upravo se u jednoj od poetskih celina ove pesničke kreacije pronalazi dosta materijala za omuzikaljenje – to je trenutak kada Branko opisuje karlovačke vinograde i berbu, veselu pesmu i igru devojaka i momaka. Sam ritam pesme je ovde veoma dinamičan i uskovitlan, smenjuju se četiri vrste stihova, koriste se reči koje pozivaju na pesmu i igru, sve bruji od glasova, pesme i muzike. 

Ljubica Marić je 1947. godine napisala kompoziciju za klavir Brankovo kolo. 

Primarno svojstvo Radičevićeve poezije jeste njena melodioznost, ona predstavlja osnovu njegove lirike i od nje zavisi izbor slika, leksike i stiha. On je u svom pesničkom kazivanju koristio narodni jezik i sopstvene kovanice, lokalizme i arhaizme, čime je još više doprinosio melodioznosti svojih kreacija. Njegovi stihovi su puni muzike sa pravilnim i tečnim ritmom koji upravo navode na pevanje. Neretko se koriste i reči koje direktno upućuju na pesmu i igru, kao što je to slučaj baš u Đačkom rastanku, toliko omiljenoj pesmi među kompozitorima. Od ukupno 54 lirske pesme Branka Radičevića, dve trećine je muzički obrađeno, što potvrđuje prijemčivost njegovog pesništva kompozitorima. I to ne samo srpskim, nego i češkim muzičarima koji su delovali na našim prostorima i trudili se da svojim radom doprinesu podizanju muzičke kulture.

Branko Radičević

 

Mnogi Česi su pisali kompozicije prema Branku – bili su to Robert Tolinger, Vaclav Horejšek, Vojteh Šistek, Gvido Havlas i drugi. Istoričar književnosti Milan Kašanin primetio je da Brankova poezija poseduje elemente rokokoa, na šta ukazuju „...njegovi pastiri na viru, putnici na uranku i na moru, devojke na studencu i ribari u čunu, ti potoci, sutoni i zore, te ljubavne `vragolije` izrečene s besprimernom ljupkošću...“. O toj povezanosti sa rokokoom svedoče pesnikova sklonost ka deminutivima i rečima od mila, kao i naklonjenost ka idiličnoj i pastoralnoj poeziji. Međutim, veza sa narodnom poezijom je takođe prisutna u Brankovom pesničkom opusu. 

Brankovu pesmu Ribarčeta san po tematici porede sa Pastrmkom Kristijana Šubarta, za koju je Franc Šubert napisao poznatu pesmu. Ovde je možete čuti u izvođenju Anete Ilić. Kompozitor je Stanojlo Rajičić.

O violinskom koncertu Ludomira Rožickog

Poljski violinista Januš Vavrovski objavio je 2021. godine zanimjlivo zvučno izdanje, na kojem je snimljen koncert Ludomira Rožickog. To ne bi bilo toliko zanimljivo da delo nije dugo stajalo zaboravljeno u arhivi Poljske nacionalne biblioteke. Evo zanimljive priče o tom delu, koje je nastalo u jeku nacističkog progona u toj zemlji.

Partitura zaboravljenog koncerta za violinu poljskog kompozitora Ludomira Rožickog ležala je zakopana u bašti njegovog napuštenog varšavskog doma. Međutim, muzika je 2018. godine rekonstruisana na osnovu rukopisa i snimljena na nosače zvuka, zahvaljujući violinisti Janušu Vavrovskom. CD na kojem se nalazi zvučni zapis koncerta nosi simboličan naziv - Feniks.  

 

Ludomir Rožicki

Ludomir Rožicki, poljski kompozitor, rođen je 18. septembra 1883. godine. Njegov otac je bio profesor na varšavskom konzervatorijumu, gde je mladi umetnik studirao klavir i kompoziciju. Usavršavanje je nastavio u Berlinu kod Engelberta Humperdinka. Nakon završenih studija, karijeru je počeo 1907. godine u Lvovu, a nastavio u Varšavi. Pripadao je grupi muzičara, nazvanoj Mlada Poljska, koji su posle Prvog svetskog rata nastojali da ožive muziku svoje zemlje. Među njima je bio i svakako jedan od najvećih poljskih kompozitora Karol Šimanovski. Rožicki je doživeo veliki uspeh sa baletom Pan Tvardovski, koji je postao prvi poljski balet izveden u inostranstvu. Videla ga je publika širom Evrope - u Kopenhagenu, Brnu, Pragu, Zagrebu, Beogradu i drugim gradovima. Pisao je i opere, a na nosače zvuka snimljena su njegova klavirska i kamerna dela. 

Rožicki je započeo rad na svom violinskom koncertu u leto 1944. godine, kada je podignut Varšavski ustanak – operacija oslobađanja Varšave od nemačke okupacije. Međutim, ubrzo je postalo jasno da Rožicki i njegova porodica moraju pronaći sigurno utočište. Pobegli su iz svog doma u Varšavi, ali pre nego što su to učinili, Rožicki je sakrio rukopis koncerta u kofer i zakopao ga na dnu svoje bašte. Posle rata radio je u Katovicama, nekih 300 kilometara jugozapadno od poljske prestonice i pomirio se sa činjenicom da je zauvek izgubio partituru koncerta. 

Nekoliko godina kasnije, građevinski radnici koji su čistili ruševine njegove kuće, naišli su na sakrivenu partituru, koja je potom pronašla svoj put do arhiva Poljske nacionalne biblioteke, gde je do nedavno ležala zaboravljena. Violinista Januš Vavrovski naišao je na partituru ovog dela i odmah je, kako kaže, bio očaran muzikom. Uz pomoć istraživača, Vavrovski je uspeo da rekonstruiše koncert i uđe u trag delovima koji su nedostajali. Projekat rekonstrukcije koncerta trajao je nekoliko godina, a Vavrovski je 2018. godine premijerno izveo raskošni, postromantičarski koncert pred publikom.

Rožicki nikada nije doživeo da čuje svoje delo, za koje je verovao da ga je izgubio. Kako je umro 1953. godine, nije mogao da posvedoči pronalasku partiture koju je zakopao. Vavrovski kaže da su umetnici i u najtežim trenucima stvarali umetnička dela, uvek se nadajući da će umesto zla prevladati dobro. Interesantno je, dodaje ovaj poljski violinista, da je koncert Rožickog toliko pun pozitivne energije, kao da nije napisan u zaista strašno vreme nacističkog progona. 

Koncert je inače dvostavačan, a preporučujem da čujete upravo drugi stav. Veoma je lepa muzika, ima nečeg filmskog u njoj.

Malerove Pesme umrloj deci

Osim ljubavne tematike, u Malerovom stvaralaštvu zastupljena je i tema smrti. Ona nije bila strana ovom kompozitoru, on je njome bio okružen od malih nogu, u krugu porodice. Čak osmoro njegovih braća i sestara je umrlo u detinjstvu, a kasnije je doživeo i smrt sopstvenog deteta. Zato ću vam danas pričati o jednom posebno lepom ciklusu njegovih pesama - Pesme o umrloj deci. 

Alma Maler sa ćerkama

Ciklus pesama Kindertotenlieder sadrži pet kompozicija pisanih za glas i orkestar. Nastao je u periodu od 1901. do 1904. godine. Zasniva se na poeziji Fridriha Rikerta, koja je napisana nakon smrti dvoje njegove dece. Pesnik je na taj način želeo da izrazi bol koji ga je pritiskao, ali nije nikad imao nameru da te stihove i objavi. To se, međutim, desilo i to pet godina nakon njegove smrti. 

 

Fridrih Rikert

 

Od ukupno 428 pesama, Maler je za potrebe svog ciklusa odabrao pet, želeći da se izvode kao jedinstven ciklus. Bez obzira na to, ne postoji nekakva priča u tom sledu pesama, već se samo nižu kontrastna osećanja ispovedne prirode, a muzika se oslanja na transparentnu fakturu, kamerni zvuk i na potrebu da se kombinuju različite boje i istražuju nijanse. Ciklus je premijerno izveden 29. januara 1905. godine u Maloj koncertnoj dvorani bečkog Muzikferajna. Solista je bio Fridrih Vajdeman, vodeći bariton Bečke dvorske opere, a orkestrom sastavljenim od članova Bečke filharmonije dirigovao je sam kompozitor. Maler je insistirao na tome da se ciklus izvede u manjem koncertnom prostoru zbog intimnosti žanra solo-pesme i ozbiljnosti odabrane tematike.  

 

Fridrih Vajdeman

 

Pesme predstavljaju najintimniji i najličniji muzički izraz kompozitora, koji je svakako mogao da se poistoveti sa pesnikovim osećanjima. Dve godine nakon što je ciklus izveden, od šarlaha je umrla i njegova ćerka Marija. Supruga Alma je komponovanje ovih pesama doživela kao izazivanje sudbine, pitajući se zašto Gustav piše takva dela ako nije iskusio smrt svoje dece kao što je to bio slučaj sa Rikertom. Međutim, neverovatna je činjenica da su i Rikertova deca i Malerova ćerka umrli od iste bolesti. 

Meni je posebno lepa četvrta pesma Oft denk' ich, sie sind nur ausgegangen, u kojoj kao da se mešaju tuga i spokoj. Pesnik i dalje sanja da će se deca vratiti, da su otišla samo da se igraju, da prošetaju, ali naposletku ipak shvata da će se sa njima sresti tek nakon smrti. Meni je baš ta pomirenost sa sudbinom, uz i dalje prisutnu nadu da su deca ipak živa, veoma potresna. To je nešto sa čime svako od nas može da se poistoveti, bez obzira da li smo doživeli ovakvu tragediju u životu ili ne. 

Liebst du um Schönheit - priča o jednoj pesmi

Kada sam posetila Leopold muzej u Beču posebno mi se dopao deo posvećen austrijskim kompozitorima s kraja 19. i početka 20. veka. Naročito sam bila fascinirana lepotom supruge Gustava Malera, koja je i sama bila kompozitorka. Zato sam odlučila da ovaj tekst na blogu posvetim jednoj od njegovih solo pesama. Ljubavna tematika je uvek zanimala kompozitore, a pesma koju danas biram ne samo da govori jednostavno i dirljivo o ljubavi, već je i nastala iz ljubavi!I to prema supruzi Almi.

Pesma Liebst du um Schönheit nalazi se u zbirci od pet kompozicija pisanih prema stihovima Fridriha Rikerta. Maler je ovu pesmu napisao avgusta 1902. godine i poklonio svojoj supruzi Almi, koja je u tom periodu bila emotivno rastresena. Sudeći prema zapisima u njenom dnevniku, osećanja prema suprugu su varirala od ushićenja i velike ljubavi preko stalnog plakanja do potpune indiferentnosti. Verovatno u želji da oraspoloži svoju ženu, Maler je napisao ovu ljubavnu pesmu i to u verziji za glas i klavir, ne želeći da remeti njenu intimnost orkestriranjem klavirskog parta. Do orkestracije je kasnije ipak došlo, ali to nije učinio kompozitor.

Gustav i Alma Maler

 

Pesma ima pet strofa i tradicionalno je koncipirana (varirana strofičnost). Prve četiri strofe su tematski veoma slične jedna drugoj, a peta donosi neznatne promene u vidu produžavanja notnih vrednosti, čime Maler zapravo usporava muzički tok, jer želi da naglasi glavnu poruku poetskog teksta – melodika se razvija na reči ljubav (Liebe) i uvek (immer). Ljubav je sama sebi dovoljna, ona je sama sebi cilj, ona ne sme da zavisi od lepote, mladosti ili bogatstva - to je osnovna poruka ove pesme.  

Na ovom linku možete čuti pesmu u izvođenju baritona Tomasa Hempsona. 

 

Alma Maler je rođena u Beču 1879. godine, bila je ćerka slikara Emila Šindlera, odrasla je u umetničkom okruženju. Učila je slikanje sa Gustavom Klimtom, koji je inače načinio nekoliko njenih portreta. Međutim, muzika ju je mnogo više interesovala – bila je talentovana pijanistkinja, a kompoziciju je studirala sa Aleksandrom Zemlinskim. Udala se za Gustava Malera 1902. godine i rodila je u tom braku dvoje dece – Mariju i Anu. Nakon smrti svog muža 1911. godine, udavala se više puta, a imala je vezu i sa Oskarom Kokoškom. Bila je prijateljica mnogih značajnih umetnika tog doba, poput Arnolda Šenberga, Albana Berga i Enrika Karuza. Objavila je nekoliko solo pesama. 

 

 

Zaista sam bila zadivljena lepotom i ženstvenošću Alme Maler kada sam videla njenu fotografiju u Leopold muzeju u Beču, gde se nalazi postavka posvećena bečkoj umetničkoj sceni na prelazu između 19. u 20. vek. Deo izložbe je, naravno, posvećen i muzičarima tog vremena - Maleru, Šenbergu, Bergu i drugima.